Пише: Спасоје Томић
Концепт српског интегрализма никада није био пуко геополитичко слово на папиру, нити хладна кабинетска теорија, он је живи, пулсирајући организам чије срце куца свуда гдје живи иједан Србин гдје се слави слава и говори српским језиком. Вјековима уназад, српски народ је кроз историјске усуде, сеобе и прогоне био фрагментиран, распарчан на географске регије и државне границе које су кројили туђинци. У таквом контексту, деценијама је однос матице према Србима у региону и расејању био заробљен у лавиринтима бездушне администрације, гдје се ријеч „дијаспора” користила искључиво као деперсонализована, статистичка и хладна бирократска фраза. Међутим, појавом Ђорђа Милићевића на челу министарства без портфеља задуженог за ову област, свједочимо фундаменталној суштинској и промјени доктрине, промјени која је бирократију замијенила националном емпатијом, а пасивно посматрање активном интеграцијом.
Академска мисао српског интегрализма полази од аксиома да је српски духовни, културни и национални простор недјељив. Без обзира на то да ли Србин живи у Бањалуци, Никшићу, Куманову, Чикагу или Бечу, његов национални корјен и завјетна Света Земља налазе се у Србији. Министар Милићевић је ову истину препознао не само као политички програм, већ као личну и државотворну мисију. Његов рад на терену који је потпуна супротност фотељашком менталитету, показао је да се везе са расејањем не одржавају повременим, протоколарним саопштењима, већ физичким присуством међу својим народом, пружањем руке подршке тамо гдје је најтеже и континуираним институционалним снажењем српског идентитета.
Рад актуелног министарства под вођством Ђорђа Милићевића може се дефинисати кроз три кључна интегрална правца:
Очување језичког и културног идентитета!
Кроз масовну подршку српским допунским школама у иностранству, набавку уџбеника и помагање КУД-ова, министарство свјесно и систематски подиже брану пред надирућим таласом асимилације. На тај начин, српски језик остаје жива веза између нових генерација у расејању и њихове отаџбине.
Економско и научно умрежавање!
Дијаспора се више не посматра искључиво кроз призму дознака и финансијске помоћи рођацима, већ као врхунски интелектуални и економски потенцијал. Пројекти који повезују српске научнике, љекаре и привреднике из свијета са институцијама у Србији представљају истински тријумф интегралистичке доктрине.
Државна брига за Србе у региону!
Посебан сензибилитет показан је према српском народу у окружењу — у Црној Гори, Републици Српској, Федерацији БиХ, Хрватској и Сјеверној Македонији. Милићевић је својим дјеловањем јасно ставио до знања да Србија стоји иза леђа сваком свом сународнику који се бори за очување својих елементарних националних и грађанских права.
Као најупечатљивији и најуспјешнији примјер практичне примјене интегрализма издвајају се едукативни и спортски љетњи кампови за дјецу из дијаспоре и региона, које је министарство организовало широм Србије. Овај пројекат има дубоку, готово метафизичку вриједност за наш национални корпус. Стотине и хиљаде малишана из различитих крајева свијета дошли су у Србију, не као туристи, већ као домаћини на својој родној земљи.
Кроз боравак у унутрашњости Србије, упознавање са историјом, традицијом и вршњацима, ова дјеца су стекла оно што се никаквим новцем не може купити, осјећај припадности и љубав према Отаџбини. На тај начин, Ђорђе Милићевић је показао да дијаспора за њега није скуп пасивних емиграната, већ витални дио једног истог, моћног српског бића. Дјеца која из ових кампова оду назад у своје тренутне земље становања, не одлазе више као отуђени појединци, већ као поносни амбасадори своје Србије.
На крају , научна и политичка тежина интегрализма огледа се у његовој способности да теорију преточи у праксу, а државне институције стави у службу народног јединства. Ђорђе Милићевић је успио у ономе што је деценијама изгледало недостижно, разбио је лед хладног, бирократског државног апарата и у односе са Србима у расејању уткао срце, искрену емоцију и неуморну енергију.
Његов рад свједочи да отаџбинс Србија више није пасивни посматрач који се свог расејања сјети само у кризним временима, већ брижна мајка која окупља, снажи и повезује све своје синове и кћери. Захваљујући таквом приступу, ријеч дијаспора је коначно изгубила свој хладни административни призвук и постала оно што заиста јесте, снажно, нераскидиво и поносно ткиво српског националног бића.
Related
