I… eto pred ovu najnoviju novu godinu, koju ćemo obeležiti u noći 13 na 14 januara 2018. (neki nisu obavešteni o promenama kalendara i ne priznaju ni Julija ni Grgura, kod njih se dočekuje 7526 godina) završavamo sa osvrtima na proteklu, prostu, godinu. Čast da završi tj. „šlag na torti“ je dodeljen našem prijatelju i kolegi Toniju Stankoviću. Tačnije, uz njegovu dozvolu preuzimamo kolumnu objavljenu 05.11.2017 godine u kojoj se osvrće ne samo na proteklu već i na nekiliko prethodnih godina. Narečeni gospodin je ekonomista – po obrazovanju, borac za slobodu – po ubeđenju, 30-tak godina piše u lokalnim medijima, uz sve to je vlasnik i glavni odgovorni urednik lista „Užička nedelja“, koji uporno, uz sve probleme, finansijske i ostale, izlazi u Užicu skoro tri decenije. УОЧИ КОНЦЕРТА ДРУГА ЛУКАСА– Имам свакојаке псовке, стално ме супруга грди због тога, али ономатопеју типа бураз, брате и слично никада нисам користио –
новембар 2017. Нећу сутра добити 5.000 динара. Нисам пензионер. Како нисам пензионер, не могу псовати Вучића да ми је украо део пензије. А није ми ни смањио плату, јер нисам запослен код државе. Нећу ићи на концерт Аца Лукаса, јер не знам ама баш ниједну његову песму. А и како ћу је знати када не идем у „објекте“ где се чује та „модерна музика“, нити гледам тв станице које емитују турбо фолк. Ако ћемо поштено, не да не гледам тв станице са куловском музиком, него последњих година скоро да и не гледам телевизију. Па, како не гледам теве, онда, логично, нисам ни гледао интервју Бранкице Станковић са Вучићем. Тачније, никада у животу нисам гледао Вучића дуже од пар секунди, колико треба да се промени канал. Самим тим, лако је закључити да нисам члан СНС-а. Нити СПС-а. Оних Љајићевих фантома, тек нисам. Не само да нисам члан неке од владајућих странака, него нисам члан ни опозиционих странака. Можда ће неко помислити да ме политика не занима, али, свако ко ме познаје, зна да сам за друштвене прилике итекако заинтересован. Упркос томе што ме политика занима, не само да никада нисам гледао интервју са Вучићем, него никада нисам гледао ниједан интервју са Шутановцем. И искрено, намеравам да тако остане до краја мог живота. Немам ништа против Шутановца, једноставно ме не занима шта он мисли о било чему. Незанимљив и неинвентиван тип. Баш као и наш фудбал. Зато и не идем на утакмице. Не само на фудбалске, скоро да уопште не пратим спорт. Спорт је као и религија, опијум за широке народне масе илити масовна халуцинација, па се ту некако не уклапам. Не кажем да нисам пробао, јесам, чак сам се и трудио, али, некако, не иде. Ни са спортом, ни са религијом. Некад и некад ме ухвати краткотрајан спортски или религиозни нагон, али, како ме брзо дохвати, још брже ме и напусти… Једноставно, спорт ми није врх, није ми пресладак, ни максималан, чак ми није ни цар нити царица, а ни кеве ми, не само зато што ме спорт не занима, него што те речи немам у свом вокабулару. Имам свакојаке псовке, стално ме супруга грди због тога, али ономатопеју типа бураз, брате и слично никада нисам користио. Као што никада нисам био корисник социјалне помоћи, дечијег додатка и сличних видова државних принадлежности, баш као што никада нисам добио нешто од синдиката. Што је и логично, јер никада нисам био члан неког синдиката. И, није ми посебно жао што никада у животу нисам био члан неког синдиката, иако би добро дошла свака кинта у ова шугава времена, него не могу прежалити што нисам имао прилику, као многи моји познаници, да за 50 марака откупим стан у коме сам претходно годинама, такорећи бесплатно, живео. Мени се заломило време, ако хоћеш да имаш свој стан, мораш да извадиш паре, па ако немаш кеша, онда узми кредит, а опет, нисам био среће, да као многима, рате кредита поједе инфлација, напротив, какве сам среће, мени су чак рате кредита временом расле… Да, баш је тако било код неких раније узетих кредита, ове које сад отплаћујем, а које сам узео да преживим до сутра, евентуално прекосутра, срећом, имају фиксне рате… Занимљиво, сад док размишљам шта све немам и шта све нисам, сетих се да нисам добио посао преко партије, баш као нико из моје породице. Нисам, као сви разумни људи, нити садио, нити брао малине, па онда је и логично што нисам, као сав нормалан свет, ишао ове године на море. Баш као ни многих година пре.
А како сам неодговоран, немам свог фризера, ни свог зубара, па чак ни свог изабраног лекара. Шта да се ради, стари лекар отишао у пензију, а новог нисам задужио, ако бог да и нећу… И, док се може рећи да је добро што немам изабраног лекара, никако није добро што, поред свега што немам, немам ни уштеђевину, а, како ствари теку у овој земљи, нећу је скоро ни имати…
Још ако не будем имао ни пензију, а да се очекивати…
Ех, могао бих овако до сутра набрајати шта нисам и шта немам… А немам више ни стрпљења, ни разумевања за бахату владајућу олигархију и гомилу њихових следбеника, који им се диви и слепо их подржава, а да честито не умеју ни да саберу два двоцифрена броја.
Што је најчудније, ја сам и даље тврдо уверен да сам потпуно нормалан, да ме још увек није издао здрав разум, иако нисам међу милион оних који су у некој од владајућих партија, нити сам у милиону оних који су запослени код државе, нити спадам у пар милиона оних који умиру на сваки промашени волеј Новака Ђоковића, а чак сам и необично задовољан што нисам у оних неколико милиона који дижу руке увис и скачу по столовима када чују Лукасову песму или неког сличног њему.
Ипак…
У људској природи је да све што ради има неку сврху, барем се мени чини да сам тако нешто слично прочитао, али ово што се код нас ради, овај целодневни перформанс, ова парада пијанства и кича, ово екстремно лудило и безобразлук, сигурно никакве сврхе нема, осим да нам украде време, дан по дан, месец по месец, годину по годину. И тако пуне четири деценије. И крај му се не назире.
Баш као у Домановићевом „Вођи“. Весели залуђени народ, слеп код очију, беспоговорно следи слепца ка провалији. Народ овдашњи, с времена на време мења вођу, али правац не мења, тако да се после неког времена више не зна ко кога води, да ли вођа народ или народ вођу. Али се зна где ћемо сви заједно завршити.
Ево, смеше нам се нови избори, на којима ће, наравно, резултати бити очекивани, јер неће гласати неки нови људи, него исти они који су и до сада јасно рекли да хоће овакву државу. Није ово никада била земља за нас, то се само нама чинило, ово је одувек била њихова земља, а, сва је прилика, тако ће и остати.
Зато, поред свега што немамо, немамо ни за кога да гласамо. Сви милиони житеља ове земље побројани у овом тексту имају своје представнике, а нас осталих је толико мало, да смо на нивоу статистичке грешке, а о цензусу не треба ни размишљати, њега нећемо достићи ни за милион година. Шта да се ради, демократска процедура је чудна зверка…
Такав је живот у Србији. Живиш у илузијама годинама, а онда једног дана устанеш, дођеш себи и схватиш да си нико и ништа. Обичан број. Статистичка грешка. Морам признати, није лако живот проживети у непријатељском окружењу као мањина, и то тако мала, да се слободно можеш рачунати у једнину. Апатрид, такорећи.
А од тог туробног осећаја усамљености, једино је горе када ти постане свеједно.
Мени је одавно свеједно, а вама?
Тони Станковић (5. новембар 2017, Ужичка недеља 972)
Još jednom se zahvaljujemo Gianniju, Saši, Stevi, Lazaru i naravno Toniju na trudu i ustupljenim tekstovima sa čuvenom replikom iz Kazablanke: „Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship.“
