„Eво мене, а ето вам рата с Турцима“

На данашњи дан, 23. априла 1815. године, на верски празник Цвети, у Такову је подигнут Други српски устанак. На челу Таковског устанка био је кнез Милош Обреновић. Након пропасти Првог српског устанка и неуспешне Хаџи – Проданове буне, српски народ је био у страховито тешком положају. Био је изложен правом терору који је над њим вршила обновљена турска власт. Иако је велики везир Хуршид – паша прогласио амнестију за српске устанике, муке и патње српског народа су се повећавале. Српски народ је стављен ван закона. Народ је малтретиран, пљачкан, убијан. Паљене су му куће, отимана му је стока и оруђе за рад. Постојећи намети и феудалне обавезе су се сурово утеривали. Увели су се и нови кулуци за оправку градова и путева. Људи су насилно одвођени на рад. У суровом опхођењу према српском народу истицао се Сулејман – паша Скопљак, везир Београдског пашалука. Због турске тираније многе породице су побегле у Банат и Срем. А део народа се поново одметнуо у хајдуке. Овакво стање је за последицу имало избијање Другог српског устанка. Српски кнезови, предвођени Милошем Обреновићем, сложили су се да је ситуација у којој се налазио народ неиздржива и позвали су народ да узме оружје у руке и супротстави се Турцима. Припреме за устанак су се одвијале у највећој тајности. По плану, устанак је у почетку требао да обухвати рудничку, чачанску и крагујевачку нахију. Коначна одлука о подизању устанка је донета у Такову, на Цвети, на великом народном скупу. За разлику од Првог српског устанака, борбе вођене у Другом устанку су биле мањег интензитета. Вођене су уз минимално проливање крви и минимална разарања. Оружана дејстава су трајала око 4 месеца. Најпознатије борбе које су се водиле у Таковском устанку су биле битка код Љубића, битка код Палежа, битка за Пожаревац и битка на Дубљу. Устаници су остварили одређени успех. Ослободили су централне делове Србије, прекинули цариградски друм и без опсаде Београда учинили турску власт нефункционалном на терену. Ови успеси су им послужили као добра полазна тачка за преговоре са Портом. Ситуација на терену је натерала и турску страну да прихвати преговоре. Кнез Милош је ступио у преговоре са Куршид пашом и са Марашли Али – пашом. Преговори су били успешни. Резултирали су усменим договором кнеза Милоша и Марашли Али – пашом. Усмени договор којим су окончана ратна дејства закључен је 25. октобра 1815. године. По договору, Срби су признали врховну турску власт, али и добили следеће повластице: право да сами скупљају данак, право на представника на суђењима, право да по нахијама постављају кнезове. Београдски пашалук је добио мешовиту турско – српску управу, а у Београду је основана Народна канцеларија, која је представљала орган српске власти уз кнеза. Таковски устанак је довео до стварања српске аутономије у оквиру Османске империје. Њиме је успостављена Кнежевина Србија, која је имала своју законодавну власт, свој устав и признато јој је право на наследну владарску династију.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.