GRADIVNA CIGLA TEATROLOGIJE

Knjiga glavu čuva… piše Dragoljub Selaković povodom promocije knjige “Begunci iz beznađa”; dr Miroslav Miki Radonjić; Pozorišni muzej Vojvodine; Novi Sad 2018. Utorak 27. februar najnovije 2018. godine je bio prohladan, snežan dan. Zima koja tek na kraju svoje ovogodišnje karijere pokazuje svoje pravo lice nije uspela da spreči pristojan broj poštovaoca Boginje Talije da tačno u podne, u VIP salonu Srpskog narodnog pozorišta prisustvuju promociji knjige                          dr Miroslava Mikija Radonjića „Begunci iz beznađa“. Tema ove teatrolške studije je dramski opus Vide Ognjenović u kontekstu savremene srpske drame i književne tradicije. Štampanje ove doktorske disertacije pretočene u knjišku formu, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine, su pomogli Pokrajinski sekretarijat za kulturu, informisanje i odnose sa verskim zajednicama i Grad Novi Sad, gradska uprava zakulturu. O knjizi su govorili: prof  dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, dr Svetislav Jovanov i autor. Moderator razgovora je bio dr Zoran Maksimović, kustos-teatrolog, koji je  istako da Pozorišni muzej Vojvodine  pre desetak godina objavio Radonjićev magistarski rad “Sterija u ogledalu dvadesetog veka”.
foto: Saša Šutilović
Dr SvetislavJovanov je  podvukao:  ”da ova knjiga sem što je prva o dramskom opusu Vide Ognjenović takođe je jedan krajnje neobičan prikaz modern, savremene srpske drame jer je autor već na samom početku istakao svoju analitičku “rešetku”, uputstvo za čitanje, u kome kaže da se usredsredio na žanrovske i stilske odrednice, jezičke osobenosti, tematske preokupacije i dramaturški postupak u kome ne obuhvata samo opus Vide Ognjenović nego i kontekst čitave srpske drame u poslednjih tri do četri decenije jer mu je vrlo važan tradicijski niz na koji se ona nastavlja a koji doseže do Sterije.” Jovanov je takođe rekao: “da bi bilo banalno  reći da je ovo samo jedan značajan doprinos našem teatrološkom životu, naša teatrologija je danas jedna opskurna pojava, ovo nije značajan doprinos, ovo je bitan elemenat u teatrologiji u Srbiji jer mi danas na prste jedne ruke možemo da nabrojimo ljude koji se uopšte bave tom u suštini jako bitnom delatnošću za pozorište na ovim prostorima, mislim na prostor čitave ex Jugoslavije . Ono što posebno raduje je to da je ovo jedan od onih gradivnih elemenata, osnovnih cigli, koja će se u budućnosti koristiti za zidanje zgrade naše tetarologije ako je ikada bude.” Na početku svog izlaganja prof dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, se u šaljivom tonu osvrnula da je prvo bila profesor, zatim mentor na magistarskom radu o kome je bilo reči i takođe mentor prilikom rad na ovoj doktorskoj disertaciji te da joj to nije upisano u povlašćeni staž kao nekada “povlašćeni staž od 1941. – 1945. godine.”  Sa druge strane svi student iz generacije tvrde da je Radonjić bio i ostao njen ljubimac i eto sada može da kaže da su bili u pravu, jer ova odlična knjiga pokazuje i dokazuje zbog čega je to tako. “Miki se još kao student odlikovao sposobnošću, ne tipičnoj za mlade osobe, da mu nije trebalo sugerisati šta treba da radi i čime bi trebalo da se bavi, po tome što je imao sposobnost da sagledava tradicijski niz o kome je Jovanov već govorio.Već tada se odlikovao hrabrošću da se argumentovano suprostavi pojavama za koje svi znamo da su pogrešne ali ih prećutkujemo ili, što je još gore, zbog poltronstva podržavamo. Kao primer je navela Sterijino pozorje, krajem devedesetih godina, na kom se pojavio Dušan Kovačević kao reditelj sopstvenih komedija. Dok su svi “sa posebnim divljenjem” govorili o scenografskom i rediteljskom delu Dušana Kovačevića, njen student je, bez pardona, rekao da to sa režijom nema veze te predložio Kovačeviću, ako hoće da vidi kako treba raditi njegova dela, da dođe  da vidi školsku, amatersku predstavu, koju je on radio sa svojim drugovima u gimnaziji a režirao njihov tadašnji profesor…začudo Dušan Kovačević se suzdržao od komentara. Govoreći o samoj knjizi “Begunci iz beznađa” profesorka je istakla “da je posebno važno što će ona, pored toga što je vezana za nauku, biti izuzetno interesantna za potpuno različite čitaoce, za one koji se bave književnim temama, za one koji se bave teatrom ali i za one koji vole jedan vid živog, dinamičnog promišljanja problema ako hoćete i promišljanja svoga vremena. Ova knjiga otkriva dramu kao živo i dinamično ogledalo, otkriva relaciju drame i publike, što je po meni jedan od izuzetno važnih aspekata .” Zaključivši da je izuzetno ponosna što je pomogla u realizaciji ove knjige.
foto: Saša Šutilović
Miroslav Radonjić se zahvalio na saradnji svima koji su doprineli da ova knjiga izgleda tako kako imamo priliku da vidimo. Ističući da se u svom radu najviše boja toga da to ne bude suvoparan, hermetički tekst koji niko neće čitati sem onih koji baš moraju da ga čitaju. Do toga je došao iz iskustva sa osnovnih studija gde je nebrojeno puta bio u prilici da susretne sa takvim štivom: ”Zato sam se trudio i kod prve i kod ove druge knjige da zadržim elemente naučnog rada ali sam pokušao zaista da kada se čita da se lako prolazi kroz taj tekst. Da nemate taj problem teoretisanja, da se ne pozivam na veliki broj teorijskih stavova  koji bi ga opterećivali i da eventualno zaintrigira čitaoca da pročitaju neki od komada Vide Ognjenović. Ova se knjiga, prirodno, nastavlja na prethodnu jer sam i u magistarskom radu govorio o njoj, međutim činjenica je da mnogi od onih koji su kritikovali moj izbor, u smislu toga da Vida Ognjenović nije značajan dramski autor, na moje pitanje, šta su pročitali od nje, završavalo bi se sa tim da nisu pročitali ništa. Nažalost to je slučaj sa mnogim našim savremenim autorima. Ja mislim da srpska dramska književnost u poslednjih dve tri decenije ima značajne autore koji zaslužuju mnogo ozbiljniju recepciju i zaslužuju da se o njihovom dramskom opusu progovori sastanovišta analize dramaturških elemenata i osobenosti njihove dramaturgije a ne da se govori o njihovim daramama samo kao literarnim predlošcima za buduće dramske predstave. Sličnu sudbinu je doživela Vida Ognjenović jer je ona i pozorišni reditelj i o njenim predstavama imate čitav niz kritika i osvrta međutim kao dramskom autoru značajno manje. Jer obično u pozorišnim kritikama tekst se pominje na početku i onda se kreće u analizu pozorišne predstave, to je bio motiv za ovu knjigu. Ja inače ne volim ostrašćenost, mislim da smo se mi našli nekako, u tom društvu kojem je ostrašćenost postala dominatna kategorija. Da pripadam ostrašćenim ljudima verovatno se nikada ne bi bavio Vidom Ognjenović jer mene je 2008 godine smenila Demokratska stranka sa mesta direktora Sterijinog pozorja. Nije problem što me je smenila nego što je ta smena prilično vulgarno izvedena, nije primereno za jednu takvu instituciju kao što je Skupština grada kao i za instituciju koju sam ja u tom trenutku predstavljao. To nema nikakve veze sa tim što je Vida Ognjenović bila potpredsednik Demokratske stranke. Vida Ognjenović je značajan dramski autor i trudim se da ono što je umetnički, ono što je estetski relevantno bude predmet moga interesovanja i tako je bilo oduvek”. Zaključujući ovo interesantno druženje sa savremenom srpskom dramaturgijom autor ove značajne knjige je naglasio da: “Do razvoja srpske dramaturgije, tokom tog razvoja pa i danas Jovan Sterija Popović zauzima apsolutno prvo mesto. U samoj knjizi se nalazi posebno poglavlje posvećeno Steriji jer bez njega mi ne možemo govoriti uopšte o početku savremene srpske drame ni o njenom daljem razvoju. Ima tu uticaja i Nušić naravno i svoju određenu ulogu ali je Sterija prvi koji je uočio neke određene pojave u našoj istoriji, mentalitetu, politici itd.” Poznavajući rad i stavove Mikija Radonjića potpisnik ovih redova se apslutno slaže sa stavovima iznetim na promociji ove značajne knjige ne samo za teatrologiju nego za celokupan pozorišni život na ovim prostorima i sa nestrpljenjem očekuje neke buduće radove na ovom polju koji su na žalost retki, kako je tačno podvukao dr Svetislav Jovanov u svom izlaganju.  

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.