ГЛАВНИ ПРОГРАМ:
СНП, Камерна сцена, 11. јун, у 20.30 часова
„Романса“
Када нема начина да напредујемо даље, када не можемо да поднесемо себе, и чак нам се свет чини недовољним, а ми сами нисмо довољни за свет, онда почињемо да разговарамо. Свакако у овом комаду. Шест људи деле посебно приватно вече које чак ни они не знају како ће се за њих завршити. Зашто су дошли? Зато што им је досадно. Верују да овде неће бити правила понашања, страха или очекивања. А можда ни усамљености.
Пажња! Представа садржи голотињу, као и физичко и вербално насиље, што може бити узнемирујуће за неке гледаоце. Због употребе снажних звучних ефеката, не препоручујемо да труднице или особе са пејсмејкерима присуствују представи.
Örkény István Színház, Будимпешта, Мађарска
Глумци:
Брезовски Данијел мв
Керекеш Ева
Нађ Жолт
Новков Мате
Паткош Мартон
Жигмонд Емоке
РЕДИТЕЉ
Киш-Вег Емоке
ПОМОЋНИК РЕДИТЕЉА
Мезеи Бенце
ОСВЕТЉЕЊЕ
Балог Чаба Андор
АСИСТЕНТ / СЦЕНСКИ МЕНАЏЕР
Вереш Емоке
СУФЛЕР
Суто Анико
Синопсис радње, упознавање са главним ликовима
Романса је позоришна представа која говори о неколико сати приватног догађаја. Шест странаца се састају у напуштеном позоришту. Сви су анонимни и ничије име се никада не открива. Све што знамо о ликовима је оно што они сами откривају о себи. Чине их две жене и четири мушкарца, како истиче један од ликова, незадовољан овим односом. Један од њих је млада мајка која још увек доји двоје мале деце. Њу стално муче ужасне мисли. Оне које су изабране да спасу цело човечанство од надолазеће катастрофе. Све време чује звуке малих крилатих пениса који лепршају око ње.
Друга је жена средњих година која мења заплет усред представе вадећи пиштољ и објављујући да ће убити све своје пратиоце како би им помогла да започну нешто ново. Такође имамо породичног човека чији је живот заглављен у колотечини: заробљен у свакодневној трци пацова, његов живот је монотон и безнадежан. Четврто, ту је самац који пориче постојање оба пола и Бога. Седи на јавним клупама по цео дан и једном је убо краву вилама. Пети је веома млад момак који нема појма шта се дешава око њега: згрожен својим новим пратиоцима и самим собом, он на крају показује више храбрости од било кога другог суочавајући се са женом која усмерава пиштољ на њих. На крају, ту је човек који је лудо заљубљен и полуди за свим што види на интернету, али није способан за једноставне радње попут притискања дугмета у лифту.
Изузетно је тешко добити место за учешће на овом догађају. Неки потенцијални такмичари су провели годину и по дана на листи чекања. Шест ликова стиже са завезаним очима, уведени су из аута. Затим су закључани унутра, иза врата која ће се поново отворити тек у зору. Шест странаца немају ништа да им помогне: нема хране, нема дроге или алкохола. Имају само једни на друге да се ослоне. И сви су прилично узбуђени због предстојеће ноћи, очекујући велике ствари од ње. За неке, секс је прва ствар на уму. Један жели да плеше, али нема музике. Други уопште не говори. Али постепено њихови унутрашњи светови почињу да превазилазе обавезне клишее друштвеног постојања, а њихово право ја почиње да се појављује у својим најаутентичнијим и најстрашнијим облицима. Откривају ствари које никада раније никоме нису рекли. Своје најскривеније жеље. Један признаје да се нада да ће му неко вечерас избити зуб. Зато што жели размак између зуба; жели да остари и постане ружан. Друга описује како јој заиста значи орални секс када је мушкарац замоли да га орално задовољи. Неко други жели да отпева Елвисову песму. Њихове речи изненада добијају моћ, заједно са њиховим мислима. То је једини начин да се изразе. То је једини начин да нешто траже. Или да нешто покажу. Ниједна од њих не жели да напусти ово место у истом стању у којем је ушла. Догађаји добијају драматичан обрт када жена средњих година, која је до сада била потпуно тиха, извади пиштољ. У почетку сви мисле да је то само игра. Али онда схватају да жена пати и верује да сви остали осећају исте ствари као и она. Зато жели да помогне тако што ће све убити. Да би нешто другачије могло да почне. Нешто ново. Јер оно што је овде више нема смисла. На крају, она заправо пуца у остале ликове и у себе. Међутим, не успева да их све убије, остављајући једног као јединог преживелог. У том тренутку, представа добија нову димензију, јер овај један преживели прелази у стендап комедију. Сам на сцени и окружен лешевима, он изговара двадесет минута урнебесних шала.
Значај дела за европску публику
Наша колективна човечност, осећај емпатије и приступ животу тренутно пролазе кроз неку врсту кризе. Све је могуће, а истовремено се све доводи у питање. Можемо видети шта се дешава на другој страни света на нашим мобилним телефонима, али једноставан чин одласка у продавницу на углу често изгледа као да захтева огромну одлуку и посвећеност. Тужни смо и срећни, као и сви око нас, али наша усамљеност нас толико изолује да не можемо да осетимо шта је заправо стварност. Као глумац, много путујем по иностранству са представом Корнела Мундруца, „Паралакса“. Постоје одређене културне разлике и референце које је тешко комуницирати у другим европским земљама због различитог порекла публике. Али свака изјава која говори о људској психи, њеним жељама, страховима и радостима, дивно ће погодити било где у свету. У романси, ликови говоре о себи, што је детаљније могуће. О неподношљивости и лепоти женског живота, питању идентитета као избора који човек прави за себе, неподношљивости наших свакодневних, сивих егзистенција, третирању искуства беса и стида као неутралних – а не негативних – стања, отварању и слободном току психе, прихватању наших сексуалних инстинкта. Језик је суров, представљен без ограничења. Машта и фантазије ликова воде гледаоце дивљим и изненађујућим стазама. Шта би друго била поента свега овога? Да дубоко заронимо у себе. Да признамо да нисмо елегантни. Као писац, занима ме само искрен говор. Сиров, чист говор, лишен сваког сувишног. Чист говор резултира чистом мишљу. А чиста мисао је универзална.
Неограничена религијом, друштвом или политиком, може постати слободна. За мене, та слобода је оно што представља добар драмски сценарио. Релативно самозадовољство европске публике – без обзира колико поставља питања – један је од њених основних атрибута. Отресање из овога, верујем, може се постићи само кроз личне мисли. Текст романсе је у стању да се директно обрати људима.
Киш-Вег Емоке
фотографије: Horvath Judit
ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ:
Четвртак, 11. јун, у 19.30 часова – Сцена: Пера Добриновић
„Богојављење“
Кад би се Бог појавио у Црној Гори
„Богојављење“ је сатирична бајка настала по мотивима поезије и есеја Матије Бећковића (
„Богојављење“, „Нож“, „Ово и оно“ и „О будалама“), допуњена оригиналним драмским сценама и дијалозима. Представа полази од хипотетичке ситуације – шта би се догодило када би се Бог појавио у Црној Гори – и на духовит, али и потресан начин, отвара питања извора и последица међубратске мржње. У слојевитом споју сатире, поезије и драмског дијалога, дело показује како лако будале могу рат прогласити најбољим или јединим решењем, док заправо пут ка излазу води само кроз лично преображење. Ова сценска бајка пођеднако припада и Бећковићевом стваралаштву и ауторовој самосталној визији, доносећи позоришту дело које истовремено опомиње и ослобађа хумором.
Режија: Ана Ђорђевић
О представи
Текст представе
„Богојављење“, коју сам стилски и жанровски дефинисала као сатиричну бајку, инспирисан је и ослоњен, највећим делом, на стихове истоимене поеме Матије Бећковића, затим и на његове поеме
„Нож“ и „Ово и оно“ и есеј „О будалама“. Овај потентни литерарни материјал, који можемо да сматрамо и врхунцима Бећковићевог стваралашрва, према замисли продуцента Бориса Мишковића, ја сам допунила драмским сценама, сликама у дијалошкој форми, које надограђују, развијају, и сценски артикулишу мотиве и идеје изворног дела.
Тако је настало драмско дело које пођеднако припада и самом Матији Бећковићу, и мени као самосталном аутору, а које, користећи се хипотетичком околношћи – „када би се Бог појавио у
Црној Гори“ -, на духовит и, уједно, потресан начин упозорава на извор, развој и погубне последице међубратске мржње и оштро и болно инсистира на одступању од братоубилачког рата, ма колико он „будалама“ (а сви то често умемо да будемо) он понекад изгледао као најбоље или једино решење многобројних наших проблема. Текст представе у писању вођен је идејом да сви они имају само један лек – лично преображење.
Ауторски Тим
Текст и режија
Ана Ђорђевић
Сцена
Адријана Пајић / Ана Ђорђевић
Костим
Адријана Пајић
Избор музике
Ана Ђорђевић
Лектор
Дијана Маројевић
Извођачи
Светозар Цветковић
Небојша Миловановић
Милован Филиповић
Related
