„Из народа сам поникао. Он ме је начинио оним што јесам. Морам се покорити његовој вољи и служити му до последњег даха!“
Ово су речи великог српског војсковође, војводе Степе Степановића.
Како је говорио, тако је и живео наш велики војсковођа. То нам јасно показују забележена сведочанства његових савременика. Неки од њих су говорили да он није био само војсковођа – он је био војска.
rastemo.rs
Степа Степановић је рођен 28. фебруара 1856. године (по старом календару) у селу Кумодраж, надомак Београда. Својим родитељима, оцу Ивану и мајци Радојки (рођеној Николић), био је трећи син, а четврто дете по реду.
Име је добио по свом деди Степану, по којем је и цела његова породица названа Степановић.
У Кумодражу завршава основну школу (трогодишњу). Похађа Гимназију у Капетан-Мишином здању, у Београду. Након завршеног 5. разреда, уместо да упише 6-ти, уписује се у XI класу Артиљеријске школе као 14. у рангу.
Против задатог градива, током боравка у школској клупи Артиљеријске школе, води тешке „битке“. Врхунско војничко знање он стиче на фронтовима. На њима он полаже највеће и најтеже испите.
Војвода Степа Степановић се сматра једним од најзначајнијих војних заповедника током ослободилачких ратова 1912 – 1918.
За његове највеће успехе се узимају победе у биткама на Једрену (1912) и Церу (1914).
Победа у бици на Церу је прва савезничка победа у Првом светском рату. Ово својеврсно ремек дело ратне вештине и дан данас се проучава на најзначајнијим војним академијама у свету.
vestinet.rs
Због победоносног исхода битке, Степа Степановић је добио чин војводе.
Добијањем овог унапређења он је постао други војник у Србији који је унапређен у тај чин.
Носилац је великог броја високих српских и страних одликовања. Носилац је и оног признања које се најтеже добија.
Био је омиљен у народу.
Скроман, није трпео никакве повластице. Честит и поштен, чврстог карактера. Одан и предан свом народу.
Парола по којој је он живео била је: „ Отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа.“
Алекса Шантић је ову песму посветио војводи Степи Степановићу приликом његове посете Мостару 1919. године:
Благо теби! Вечно са Мироча бела
Певаће те уз боровље давно,
Јер си ти, ко песму херојскијех дела,
На звездама име урезао славно.
И сви наши позни нараштаји красни
Гледаће на звезде с ватром срца лепа,
И читати песму с кола звезда јасни’ –
Вечну, светлу песму: Степановић Степа.
novosti.rs
Да је био омиљен међу народом и својим војницима сведочи чињеница да више насеља у нашој земљи носи његово име.
Војвода Степа – општина Нова Црња, Средњебанатски округ. Насељено 1923. године. Становници, колонисти који су већином били добровољци са Солунског фронта, одлучили су да селу дају име по свом ратном команданту.
Степановићево – општина Нови Сад, Јужнобачки округ. Основано у периоду 1920 – 1924. године. Место су основали српски добровољци из ослободилачких ратова (1912 – 1918). Године 1927, уместо имена Марин мајур село добија име по војводи Степи.
Војвода Степа Степановић је умро 27. априла 1929. године у Чачку, где је живео по изласку из активне војне службе.
Поред високих званица, међу којима је био и Александар I Карађорђевић, до његове вечне куће га је испратило и више хиљада грађана. Многи од њих су носили љубичице. Њих је он највише волео.
Да ли су последње речи војводе Степе заиста биле: „Полазите напред“, не може се знати поуздано.
Срећом, сачуван је велики број изрека за које се сигурно зна да су његове.
Једна од њих је:
„Лако је чувати своје, али се човек познаје по томе како чува туђе“
