Шајкаши су били лака, покретљива војна формација, специјализована за борбу на рекама, пре свега на Дунаву, Сави, Тиси, Драви и понајвише сконцентисани у местима: Коморан, Пожун, Естергом, Ђур, Сентандреја, Сланкамен, Шабац и Београд. Били су то окретни војници, навикли на воду и изненадне нападе.Назив шајкаши долази од бродова, шајки (мањи, плитки, брзи ратни чамци). Мање шајке су користиле весла, а веће су били једрењаци, при чему се на врху обично налазио топ. Шајке су сличне галијама. Обично су располагале са 12 пари весала, с пуном посадом, између 30 и 40 људи. Помињу се у војним књигама, фискалним списима, црквеним регистрима, повељама о насељавању Срба. Више од 300 година представљали су најјачи део хришћанске флоте у борби против Турака. Служили су час Угарима, час Аустријанцима, у рату и миру, плаћајући крвљу своју слободу, радије него да буду кметови. Говорећи о шајкашима, историчар Гаврило Витковић је нагласио: „Јунаштвом и дурашношћу надмашили су и саме Шпартанце.“ Матији Корвину је добродошла помоћ ратоборних Срба, „који су се одликовали грађењем убојних лађа и вештином војевања на води.“Прва велика битка у којој је наговештен потенцијал шајкаша као врсних ратника одиграла се током турске опсаде Београда 1456. Три године пошто је освојио Цариград, султан Мехмед II Освајач кренуо је са војском од око 100.000 људи и 200 бродова у поход на Угарску. Турцима се супротставило између 10 и 20 хиљада збрда-здола скупљених хришћанских војника, са неколико десетина лађа, којима је командовао Јанош Хуњади.Када су средином 16. века Турци освојили део Угарске, шајкаши су прешли у службу аустријског цара, задржавши посебан статус. Главно шајкашко седиште (уместо Будима) постао је Коморан, у данашњој Словачкој. Овај утврђени град био је крајњи циљ Велике сеобе Срба, а до краја 17. века главна заштита Беча од турских упада са Дунава. Историчар и почасни члан Српске краљевске академије Гаврило Витковић записао је о тим временима: „Коморан се одржа за све време турског господарства, њега не дадоше шајкаши, а Турци не могаше га задобити ни силом оружја ни новцем. Па и онда када су продирали до Беча и до Златнога Прага, Коморан стајаше као стена у средини те турске поплаве.”Током Другог аустријско-турског рата коморански шајкаши спасли су Беч. У лето 1594. године, турска војска предвођена великим везиром Синан-пашом, освојила је сва утврђења на Дунаву према Бечу, осим Коморана. Опседали су га и са реке и са копна, али их је шајкашки војвода Вук Станчић у последњем тренутку одбио. И при крају тог рата, када су Турци поново освојили Вишеград и Естерогон, Коморан је одолео, па су га у свим наредним ратовима заобилазили.Након Београдског мира 1739. године, аустријско-турска граница усталила се на Сави и Дунаву. Шајкашке чете у Комарну, Естергому, Ђеру и многим другим местима су укинуте, да би у јесен 1763, у троуглу Бачке, између Дунава и Тисе, био формиран Крајишки шајкашки батаљон (1763 – 1873). Област Шајкашке је испрва чинило шест насеља: Тител, Лок, Мошорин, Гардиновце, Вилово и Жабаљ, а касније је придодато још осам. Штаб батаљона налазио се у Тителу, а први командант био је мајор Теодор Станисављевић, који је сахрањен у манастиру Ковиљ.Према историчарима, област Шајкашке је била својеврсна касарна под ведрим небом, где су сви, од детета до старог човека, живели по одређеним војним правилима и прописима. Иако су шајкаши имали право на коришћење шума, пашњака и друге погодности, лична и имовинска слобода била им је доста скучена. Били су обавезни да плаћају порез на земљу и бесплатно обављају царске, сеоске и разне друге работе, али и да сносе терет ратне и кордонске службе.У миру, шајкаши су били својеврсна речна полиција, гонили су разбојнике и спречавали кријумчарење робе и новца преко реке, чували санитарни кордон и осигуравали безбедну пловидбу.У Угарској, на челу шајкаша били су српски деспот Радич Божич, затим Павле Бакић, последњи српски деспот, који се истакао при одбрани Беча 1529. године, због чега је од аустријског краља Фердинанда Хабзбуршког добио звање „мањификус“ (узвишени), Стеван Штиљановић, последњи кнез паштровски и српски светитељ, и други.Угарски краљеви су насељавали Србе дуж јужних и речних граница, јер су били: ратнички искусни, навикнути на граничарски живот, мотивисани борбом против Османлија.Шајкаши су били део краљевске одбране Угарске, али са специфичним задатком: патролирање Дунавом и његовим притокама, спречавање турских прелаза, напади на турске транспортне и снабдевачке бродове, изненадни десанти и препади, превоз војске и опреме. Били су нешто између морнара, лаке пешадије и граничара. Учествовали су у готово свим већим дунавским сукобима против Османлија. Њихова улога је често била „невидљива“, али кључна, без контроле река није било одбране Угарске. Имали су статус слободних војника, граничара, право на земљу у замену за војну службу, извесну верску аутономију (православље), сопствене старешине (војводе и кнезове).Српски шајкаши су одиграли кључну улогу у одбрани средње Европе, били су мост између српске средњовековне војне традиције и хабзбуршке граничарске организације, очували српски идентитет у Угарској вековима.Од краја 14. и током 15. века, Угарска краљевина организује систем речне одбране Дунава, у којем главну улогу имају Срби (у изворима Rasciani), као шајкаши (scaycarii, schajka), са сталном војном службом и повластицама. Они су стално насељени уз реку, у миру рибари, лађари, занатлије, у рату професионални речни војници.Славица Зељковић(Наставак следи)Извор: снновинеплус
