reditelj: Dimitri Pjer Udovički; kompozitor: Josip Horvat; scenograf: Davor Molnar; kostimografi: Davor Molnar i Snežana Horvat; koprodukcija: Srpsko narodno pozorište Novi Sad, Umjetnička akademija Osijek i Grad Đakovo (Hrvatska)
igraju: Ostin – Saša Anočić; Li –Igor Pavlović; Sol Kimer – Domagoj Mrkonjić; Majka – Aleksandra Pleskonjić“ Kauboj američkog teatra, ikona američke dramske avangarde, naslednik Judžina O’Nila i Artura Milera, privrženik on the road dramaturgije i pogleda na svet, opčinjen američkim bespućima gde caruje privid američkog sna…“ su samo neki od citata koje smo imali priliku da čitamo, polovinom jula prošle godine, povodom smrti proslavljenog glumca, režisera, scenariste i dramskog pisca Sema Šeparda. Prvoborci hipi pokreta, sa ovih prostora, se sećaju jednog od kultnih filmova s početka sedamdesetih, “Kota Zabriski” (Zabriskie Point)1, gde smo prvi put imali priliku da se sretnemo sa imenom Sema Šeparda kao scenariste. Na početku karijere je izbegavao da glumi u filmovima za koje je pisao scenario tako da su samo znalci, na ovim prostorima, povezivali njegov spisateljski i glumački opus što naravno nije slučaj u SAD. Činjenica da su po njegovim scenarijima pored Antonionija filmove radili znameniti režiseri poput Vim Venders (Pariz/Texas), Robert Altman… pokazuje u koju kategoriju se svrstava Šepardov rad na tom polju. Ako na to dodamo da je dobio Pulicerovu nagradu 1979 godine za dramu “Sahranjeno dete” (Buried child) te da je iza sebe ostavio preko četrdeset dramskih tekstova ne treba da nas čudi da Šepard zauzima posebno mesto na svim dramskim školama u Americi. Na našim prostorima smo retko imali priliku da vidimo njegov dramski opus a publici je najviše poznat po ulogama u filmovima: „Dosije Pelikan“, „Pad crnog jastreba“… i naravno kao muž Džesike Lang.
Foto: SNP
Ideja da se pozabavi najpoznatijim i najčešće izvođenim dramskim tekstom slavnog američkog umetnika je krenula od reditelja Dimitri Pjera Udovičkog a našla je plodno tle u saradnji dva komšijska grada, Osijeka i Novog Sada, koji nekad bejahu u istoj državi i za koje kažu da su vrlo slični i po mentalitetu i po veličini, slične su im i katedrale i puno toga još… potpisnik ovih redova je živi svedok jer je živeo u “glavnom gradu” Slavonije pet godina a evo u “glavnom gradu” Vojvodine skoro dve decenije. Moramo pomenuti da je pridruženi član ove lepo zamišljene saradnje i grad Đakovo, no to su neke druge priče.
Ovaj lament nad imenom, likom i delom Sema Šeparda te pledoaje oko nosioca koprodukcije, ako ćemo pošteno, služi najviše da bi se istaklo ono što je lepo i dobro a vezano je za premijeru koju smo imali priliku da vidimo dvetog marta/ožujka u večernjim satima na sceni “Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sa druge strane malo toga bi imalo i moglo da se prozbori o viđenom u nekih dvedesetak minuta. Najblaže rečeno neko je izgubio kompas ili “pobrkao lončiće” najpre će biti da se radi o reditelju ali čini se da ni ostatak ekipe nije hteo ili nije bio mogućnosti da pruži nešto više.
Tanka muzička podloga koja treba da nas uvede u priču podseća na neku vrstu bluza sa vrlo lošim saundom a ako pričamo o geografiji, čak i o “pravom Zapadu” bio bi prikladniji nekakav motiv “easy rider” stila. Scenografska rešenja su toliko opšta, toliko evropska da prosečnom gledaocu teško da bi palo na pamet da se radnja odigrava na periferiji Los Anđelosa u narodu poznatom ako “el-ej”?! Kostim je već posebna priča, ko zna ponešto o pozorištu sa one druge strane odmah može da uoči je to “fundus varijanta” sa posebnim akcentom na “producenta” koji više liči na akvizitera ili agenta osiguranja, bar po onome što smo imali priliku da vidimo u filmovima iz tog vremena. Jedino kostim Igora Pavlovića je, da kažemo, adekvatan, sa tim da u odnosu na lik koji tumači, sve i da neko hoće, nemoguće je promašiti.
Gledaocu, sa iskustvom, u ovakvim prilikama, iskreno rečeno, najviše bude žao pojedinih glumaca. Ovom prilikom se to odnosi na već pomenutog Igora Pavlovića koji se od početka iskreno trudi, daje sve od sebe, ali ne dobija adekvatne odgovore u većem delu predstave. Posebno kada vam je direktni partner nesiguran ili ne zna tekst, vrag bi ga znao, pa počne da vas “šeta po tekstu”, preskoči par scena pa se onda vraća, samim tim i kod vas dolazi do nesigurnosti i pada koncentracije.
Foto: SNP
Poseban problem što izgleda od početka nije dogovoreno da li se igra na ekavskom ili ijekavskom pa onda dolazi do vrlo čudne mešavine koja nije prilična ni na amaterskim scenama. Sve u svemu, čini se da se reditelj olako upustio u ovaj na izgled lak posao tj. da se u svom konceptu opredelio da “igra na glumca”, očekujući da će glumci sami “dorežirati” ili da će ih tekst povući pa će rupe nekako zakrpiti. Dešavaju se takve stvari, ne bi bilo prvi put, onda svi budu srećni i zadovoljni, samo ovoga puta se nije desilo! Da li nisu imali dovoljno vremena ili su neki drugi razlozi u pitanju nije prikladno spekulisati?
Sve u svemu “dešava se i u boljim kućama” i “ko zna zašto je sve to dobro”? Opet ću pomenuti neke ne pisane pozorišne zakone, a to je da po pravilu neko pozorište posle nekoliko dobrih predstava mora da ima i par gafova. Na kraju, jedino može da nam bude žao što ova odlična ideja o saradnji dva pozorišta/kazališa iz susedstva bi trebala da bude poduprta sa nekim kvalitetnijim rezultatom. Po onome što smo imali priliku da vidimo u prošli petak se čini da se nekome pokvario ili je izgubio kompas, ne da to ne liči, nego nije ni blizu zapada, posebno ne “pravog zapada” i nije na nivou reputacije ni kuća koje potpisuju produkciju ni učesnika u projektu.
Američkiigrani film snimljen u režiji Michelangela Antonionija, premijerno prikazan 1970. godine koji, uprkos komercijalnog neuspeha, nije slavno prošao ni kod strane kritike, danas uživa reputaciju jednog od najznačajnijeg ostvarenja svog vremena. Korišćenje pesama tada najpopularnijih rock izvođača i bendova kao što su Rolling Stones, Pink Floyd i Grateful Dead u soundtracku filma, su mu donele izuzetnu popularnost na ovim prostorima.
