Изложба Александра Ђорђевића „Из собе у кутију, из кутије у собу” од 12. јула у Ликовном салону

Изложба Александра Ђорђевића „Из собе у кутију, из кутије у собу” од 12. јула у Ликовном салону

Изложба Александра Ђорђевића под називом „Из собе у кутију, из кутије у собу” биће отворена у понедељак 12. јула у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 26. јула.

Рад Александра Ђорђевића, формално гледано, од слике до слике базира се на бављењу чисто пластичним елементима грађења слике као целине per se. Карактерише их варирање планова, нагли скок из једне форме у другу, динамизација колорита која тежи чисто рудиментарној сензорној стимулацији.
Полазишта представљају одбачени предмети и креирање њихових нових релација по принципу слободних алтернација. Ђорђевић сакупља различите одбачене материјале, брише им претходна употребна значења, расклапа их и поново аранжира на радном столу, да би их потом пренео на слику. У том процесу, који се дешава по аутоматизму, многи анти-објекти подлежу несвесној, спонтаној трансформацији. Тако се картон, гипс, предмети од воска, пребачени на платно под сликарским третманом натурализују и нарастају у асоцијације структура органског порекла, градећи игру на релацији контраста: унутра ка споља, људска интервенција – природа, потискивање и доминација.
На концептуалном плану Александар постулира праксу која је најближа ентузијазму и слободи дечје игре. Свежина и непредвидивост леже у одбацивању стварања унапред испланираних патерна, идеалних позиција, заокружених процеса. Он бира фелеричност и несавршенство, а преправљање и флексибилност у ре-креацији једино подлежу законима хаоса масе једног дечјег игралишта.
Процес који креће од просторне ситуације елемената на радном столу преноси се на дводимензионални оквир платна. Међутим, ни тако настале слике ни тада не фигурирају као заокружени, самодовољни објекти, артефакти који ће као такви бити спремни за излагање. Слике настављају да егзистирају само као елементи који ће поново бити динамизовани и ре-аранжирани у нову просторну ситуацију галерије. Александар Ђорђевић потпуно неконвенционално користи слике за промишљање идеје о могућности интеракције унутар било каквог задатог простора, на концу и самог галеријског.
Можда слобода неоптерећеног ума канонима и претходним измима у перцепцији ствари омогућава да се потпуно парадоксално запитамо: Да ли је слици заправо потребан зид да би обезбедила своју репрезентативност и функцију?

Историчар уметности
Јелена Вељковић Wilson

Александар Ђорђевић је рођен 1975. године у Врању. Дипломирао је на сликарском одсеку Академије ликовних уметности у Цетињу 1999. године у класи професора Драгана Караџића. Од 1999. стажира у школи лепих уметности (Diplome national superieur dexpression plastique Quimper-Rennes) у Француској, где је и дипломирао 2002. године. У периоду 2003–2006. радио је као графичар-литограф у литографској радионици Atelier a eur de Pierre у Паризу. Стални је сарадник у реализацији одређених пројеката издавања ауторских књига малог тиража, књига-уметника, књига објекат. Живи и ради у Врању. Бави се цртежом као независном целином, као и инсталацијама цртежа, слика и објеката у простору.