Цртежи из серије Tragala Perro
Цртежи из циклуса Homo Sacer настали су у последњих годину дана. Заснивају се на идеји постављеној у филозофском тексту истог назива италијанског филозофа Ђорђа Агамбена о човеку који није заштићен ни грађанским ни божанским правима и чијим животом располаже „суверена моћ ван граница закона”. Фриз од десетак цртежа (100 x 70 цм), рађених бојама од пчелињег воска, представља човека, обележеног и измученог, сведеног на основно егзистенцијално постојање, голи живот, сопствено тело као последњу инстанцу коју заиста поседује.
Tragala perro Горана Јуреше
„Ако гледамо потпуно одрасле људе и запазимо како је крхко наше тело, које, када нестаје, сва снага, животност и мудрост нестају с њим, и како је лако и најслабијем човеку да убије најјачег, видимо да нема разлога зашто би и најјачи човек сматрао да га сопствена снага штити од других. Једнаки су они који могу учинити исте ствари један другом: и они који могу највише наудити, то јест убити, могу да направе један другом исто.” Томас Хобс, Човек и грађанин Изложба Горана Јуреше Tragala perro представљала би избор радова предочених у истоименом портфолију (слике, цртежи на платну, цртежи на папиру и колажи). Субјекат дубоко интимних, аутобиографских радова снажног експресивног визуелног израза је деконструисано и/или реконструисано тело. У Јурешиним цртежима из 2019. и 2020. године тело је фрагментирано и стилизовано до апстракције, док је на каснијим радовима присутан повратак фигурацији – мушком телу које је углавном изоловано, док је на аутопортретима у друштву зеца (симбола страха). Сва тела су провидна, тако да посматрач може истовремено да види и њихову спољашњост и унутрашњи садржај. Колажни радови представљају разломљене људске фигуре у различитим акцијама, упућујући на уметникова размишљања о распарчаном телу које је ипак покретно и функционише. Нужност визуелног исказа унутрашњих осећаја Јуреша уобличава енергичним гестуалним потезима и аналитичким истраживањем емоција или разлога њиховог недостатка. Безнадежне, грубе форме сирове снаге, дефинисане најчешће црном, црвеном, жутом и плавом бојом на белој позадини, додатно наглашавају основним бојама снагу и експресивност израза. Субјективна осећања разочараног уметника који посматра данашње друштво резултирају дубоко емотивним уметничким делима. Иако аутобиографски, радови укључују и политичке, социјалне и културне аспекте јер истражују природу страдања друштва и културе усред хаоса бесконачне транзиције. Јуреша човека кога неуморно изнова црта и слика означава термином „мој човек“. „Мој човек“ је уметников алтер-его, Агамбенов homo sacer, прогнан човек, човек коме је све одузето, кога свако може некажњено да убије, али не сме да буде принесен на жртву (нити да се сам жртвује за виши циљ или идеале) јер му је и то право одузето. За Агамбена жртвовање је диспозитив (механизам) који профано претвара у сакрално, док је контрадиспозитив жртвовања профанација. „Мој човек“ обитава на „ничијој земљи“, у процепу између два система, сакралности и профаности, система вредности у коме је одрастао и у коме су многе ствари биле „свете“ и данашњег система вредности у коме више ништа није свето. Ова два система су дијаметрално супротна један другом, те представљају обрнуто пропорционалну бинарну опозицију – што је особа лошија на скали вредности првог система, то се налази на вишим друштвеним позицијама данашњице у којој се цене бескрупулозност, стицање власништва и профита, и последично стечена моћ/власништво над другим људима, и обратно – што више квалитета првог система човек поседује, то је ниже на лествици другог. Данашњи систем (корпоративни постнеолиберални капитализам) протерује људе првог система „као псе”. Тиме, „мом човеку“ остаје једино „голи живот“ на који не може сам да утиче јер зависи искључиво од воље других, „суверена“, господара живота и смрти. Стање данашњице у односу на његов систем вредности је Агамбеново „ванредно стање“, „логор“ у коме ништа не подлеже законима/етичким нормама, те је у њему све могуће. „Мој човек“ је васпитаван у другачијем систему вредности, тако да у логору нити жели, нити уме да функционише. Он је, за данашње друштво, не само нефункционална и некорисна, већ и субверзивна јединка. Јасна је уметникова паралела између „мог човека“ и Марсије, који се усудио да изазове бога Аполона (суверена) на такмичење у уметности (музици) и због тога завршио жив одран, док је његова кожа обешена на грану као опомена другима и као демонстрација моћи богова. Ипак, сваки пут када би се у близини чула музика, Марсијина кожа би заиграла, настављајући свој други живот. И Агамбен такође говори о идеји „два живота у једном телу“ – управо тај други, алтернативни живот који о(п)стаје после смрти (у овом случају не физичке, већ распарчавања менталног и емотивног тела), истражује и у својим радовима надограђује Горан Јуреша. У овом светлу морамо да се запитамо шта заправо детерминише смрт Човека – смрт рација или емоција, когнитивна смрт или емотивна смрт? Да ли је човек који не осећа ништа и даље Човек јер је још увек способан да размишља, или постаје не-Човек, као што се човек који не размишља већ само осећа претвара у „животињу”? Промишљање „куда даље“ (које Јуреша дефинише као „отпорност насталу у понору“) и прихватање сопствених емотивних реакција јесу оно што „мог човека“ и даље чини Човеком. „Мој човек“ упркос свему наставља да живи, тачније речено животари тако прогнан, поломљен и погрешно (само)састављен, очајан, док у себи кључа и вришти уз незаустављиво бујање осећаја отпора према дистопијском симулакруму света и друштва у ком се нашао. „Мој човек“ не изазива сажаљење, већ саучесничку емпатију јер артикулише оно сто се многима од нас догађа. Стога, „мој човек“ прераста из личног у колективни алтер-его. Назив изложбе Trágala perro (Гутај, псето!) потиче од истоименог Гојиног капричоса. Иако би се на први поглед помислило да је „мој човек“ приказан у Јурешиним радовима то псето које мора све да прогута, француски филозоф Ален Бадију нам пружа другачији поглед на ситуацију. У својом есеју О мрачном слому он креће од Сартрове изјаве да је „сваки антикомуниста пас“, указујући да се данас у западној цивилизацији сматра управо супротно, да су „сви комунисти пси“; Бадију својом анализом дискредитује другу тезу и доказује тачност прве, указујући да су „псета“ сви они који негирају потенцијалне добробити неког будућег „комунизма“, не Стаљиновог, руског типа, већ комунизма као Марксове филозофске идеје идеалног друштва, парадоксално базираног и на вредностима француске буржоаске револуције: слободи, једнакости, равноправности. Бадију сматра да су „псета“ сви они којима би такав праведнији поредак штетио, а то су бескрупулозни Агамбенови „суверени“ данашњице. „Мој човек“, иако ментално и емотивно поломљен и израњављен, и даље функционише у својој фрагментарности. Његови квалитети нису материјални већ етички, морални, филантропски, хуманистички и интелектуални, те настављају да живе чак и после његове смрти. Управо због својих квалитета „мој човек“ је неуништив. Ивона Фрегл, историчар уметности
You must be logged in to post a comment.