Изложба акварела Оливере Попов од 12. октобра у Ликовном салону

Изложба акварела Оливере Попов биће свечано отворена у понедељак 12. октобра  у 17 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада. 

У свом уметничком раду посвећује се цртању и сликању, углавном у техници акварела. Акварел јој, као техника, одговара због малих просторних захтева, лако преносивог прибора и непосредности у раду по моделу. То је највероватније условљено потребом да на лицу места, попут фотографа, брзо начини минијатурну ликовну белешку. Али за разлику од фотографа, чија се креативност своди на препознавање правог тренутка, промишљен избор угла и кадрирање композиције, сликање акварелом пружа више слободе у интерпретацији призора. Сваки призор поседује потенцијални ликовни квалитет, и управо је тада могуће интерпретирати га субјективно, спонтано, прилагодити га принципима компоновања, свом темпераменту и личној поетици.

На свескама и блоковима мањих формата (који су изложени у витринама), посматрач се може уверити у Оливерин стрпљив развој те вештине бележења, чији резултати, у свету екрана и дигиталних слика уопште, постају још пријатнији и топлији оку. Та слика не исијава, мекша је, нема ону непријатну оштрину и агресиван колорит, а осетна текстура папира сугерише тактилност, аналогну са крошњама, тканинама, фасадама, асфалтом, песком…

Радови настали између 2016. и 2018. године, иако богати наративом, нису композиције које су плод фикције аутора, и садрже интимистичке поруке сликара, као неприметног посматрача урбаног живота. Посебно су интересантни они настали током наставе у школи, са ученицима који су често несвесни присуства ненаметљивог наставника.

У последње две године, Оливера примењује своја искуства у изради слика на којима доминира једна монументална, затворена, али не и тешка форма. Техника акварела као да и није прикладна за представљање тешких и инертних облика. Ту нову серију чине слонови, у почетку издвојени, без ичега са чим би се могли довести у однос. У разговору са ауторком сазнајемо да за њу постоји у ликовном свету нешто изван онога што је мерљиво, онога што се мора искључиво посматрати у релацији са нечим. Зато су слонови у почетку издвојени ентитети, чије контуре, иако понекад затворене и понављајуће, дефинишу мотив. Ипак, те често и апстрактне форме, упорно задржавају свој лако препознатљив карактер. Наглашене контуре, цртане кредом или пастелом, можда су понављане у намери да још једном потврде монументалност.

Овај процес је ауторку водио до радова у којима слонови расту до надреалних димензија, крећући се споро или стојећи непомично, у равничарском пејзажу са понеком кућом. Предимензионирани, они буде у посматрачу асоцијације на слике великих мајстора прве половине XX века, припадника магичног реализма, метафизичког сликарства и наравно надреализма. Радове из те групе сигурно можемо видети као одговор на претходне године рада, испуњене реалношћу свакодневице, коју је нешто морало изненадити, тргнути, збунити.

Изложба акварела Оливере Попов свакако најављује нове серије истраживања могућности медија који, иако конотира атрактивне и допадљиве мотиве, има своје специфичне ликовне и изражајне вредности, лирске, асоцијативне и евокативне.

др Владимир Димовски

Оливера Попов је рођена 1974. године у Новом Саду. Дипломирала на новосадској Академији уметости, одсек за Графику, и излагала на више самосталних и групних изложби. Током августа 2016. године студијски борави у Паризу, где похађа програм стручног усавршавања у музеју Лувp.