režija: Jovana Tomić; dramaturg: Olga Dimitrijević; scenograf: JasminaHolbus; kostimograf: Selena Orb; muzika: Luka Mejdžor; dizajn svetla: Izvanredni Bob; produkcija: Bitef teatar – Beograd;igraju: Aleksandar Đinđić, Ana Mandić, Jelena Ilić, Milica Stefanović, Pavle MensurDrugi dan 65. Sterijinog pozorja nam je pokazao da to što je počelo „žestoko“ ne znači da se neće nastaviti još žešće. Prvo smo imali priliku da u prostorima novosadskog pozorišta saučestvujemo u izvođenju projekta „Kretanje“ u produkciji Bitef teatra, u prostorima novosadskog pozorišta (Ujvideki szinhaz). Redovniji pratioci piskaranja o Pozorju se verovatno prisećaju da smo u razgovoru sa direktorom Sterijinog pozorja primetili da u poslednjih nekoliko godina Bitef teatar dominira inovativnošću i uticajem na pozorišnu klimu na ovom našem prostoru što se očituje redovnim učešćem na Pozorju što do skoro nije bio čest slučaj, „što govori o repertoarskoj politici i promišljanju rukovodećih ljudi koji određuju senzibilitet teatra i o tome šta bi trebalo da se postavi na scenu“, reče tom prilikom dr Miroslav Miki Radonjić. Ovoga puta je selektor dr Svetislav Jovanov u takmičarsku selekciju uvrstio projekat Bitef teatra koji je nastao po ugledu na savremena kretanja u svetskom teatarskom životu. Takođe smo svesni da uvid u ista, mislim savremena globalna teatarska kretanja, veći deo redovne publike ima priliku da okusi, samo „na kaščicu“, i to samo tokom Bitef festivala. Da pojasnimo o čemu se radi citiraćemo komentar Ane Tasić: „U našoj pozorišnoj javnosti već decenijama se diskutuje o opštem značaju koji festival Bitef ima za našu kulturu, ali i istovremenom paradoksalnom odsustvu većeg esetetskog uticaja na naše pozorište. Iz tog razloga je Bitef teatar ove godine odlučio da preduzme konkretne korake u estetskom približavanju festivalu Bitef. U pogledu forrme, predstava „Kretanje“ podseća na produkciju „Zaostavšina, komadi bez ljudi“, grupe „Rimini protokol“ koja je pre dve godine učestvovala na Bitefu i dobila većinu nagrada. Tridesetak gledalaca je je podeljeno u pet grupa koje se kreću kroz različite lokacije Bitef teatra, kao što je publika „Zaostavštine“ u grupama obilazila različite sobe Pozorišta na Terazijama, Tamo su se susretali sa snažnim pripovestima o ljudima kojih više nema, putem njihovih audio i video snimaka. Za razliku od predstave Rimini protokola, u „Kretanju“ se gledaoci susreću sa pet monolag koje izvode prisutni glumci…“ (Kulturni centar, TV RTS 1,11.3.2020). Da još plastičnije pojasnimo, sterijanska publika je sa „Kretanjem“ bila u prilici da bar donekle oseti bitefovsku atmosferu tako da termin „saučestvovanja u projektu“ nije ni malo slučajan, samo što je to ovoga puta upriličeno u okviru zgrade novosadskog pozorišta (Ujvideki szinhaz). Dodamo da, zbog ograničenog broja gledalaca, predstava „Kretanje“ će imati još dve reprize. Specifičnost ovog projekta se u teatarskoj literaturi naziva „imverzivni teatar“ koji za cilj ima nekonvencionalan pristup publici koji se očituje u aktivnom izvođačkom pristupu pozorišnom doživljaju i pozorišnoj stvarnosti. Rediteljka, Jovana Tomić, je veoma mudro smestila pet glumaca sa njihovim pričama (monolozima) u pet skučenih prostora, okom publike do sada ne viđenih. Svih pet priča (monologa) imaju zajedničku nit u ograničenjima/blokadama koja su im na različite načine ali ih sputavaju time što su zatvoreni u tom ograničenom prostoru ne nalazeći način kako da se oslobode tj. kako da izađu iz prostora ili problema. Nakon premijere je rediteljka za portal „Oblakoder“ (07.03.2020) pojasnila svoju koncepciju: „Tekst je originalno sačinjen od šest, a u predstavi od pet monologa koji problematizuju odsustvo kretanja. Svi oni se bave time da subjekti, odnosno objekti imaju neki problem koji ih blokira i koji ne mogu da prevaziđu, tj. traže rešenje. Meni je iz tog čitanja teksta bilo zanimljivo da ih smestimo u prostore koji bi nekako otelotvorili te problem, a da je publika zapravu u konstantnom kretanju. Što znači da kretanje predstavlja rešenje. Na najširem mogućem nivou je izlazak iz komfor zone, pa se to onda prenosi na proces u kome glumci isto izlaze iz svoje zone komfora u kontaktu sa publikom, publika takođe, ulazeći u prostore o kojima ne zna ništa… Toliko mi je sve to bilo romantično – svi pate, i prostori i ljudi. Kada bi dao glas prostorima svako bi ti dao sopstvenu tužnu priču i onda je to meni bilo dirljivo na nivou toga da mislim da danas nemamo vremena da patimo…“ Potpisnika ovih redova, koji je sklon eksperimentu i alternativnom promišljanju teatra, je posebno dojmila posvećenost i maksimalna predanost mladih glumaca koji se bez ostatka ostatka predaju ekspresivnom tumačenju likova u veoma skučenom prostoru i čestim fizičkim kontaktom sa publikom koja im diše za vrat ili obrnuto. Ono što posebno tera na razmišljanje je činjenica da svaki od glumaca, u toku jednog izvođenja predstave, faktički, pet puta igra istu predstavu u tačno zadatom vremenskom okviru tako da bi publika u pauzama imala dovoljno vremena da se premesti iz jednog prostora u drugi. Takođe je bilo impresivno da su se izvođači izuzetno dobro snašli u novom prostoru kako bi se narodski kazalo kao da je čitav projekat uparvo rađen za ovaj prostor u kome smo sinić imali priliku da ga vidimo, što nam govori sa kolikom posvećenošću autorski tim vodi računa o daljem životu projekta i nakon premijernog izvođenja. Finalni deo predstave je takođe neobičan i iznenađujući tako da posle pet prilično klaustrofobičnih doživljaja gde ste u malim grupama, hteli ne hteli osuđeni jedni na druge dolazi do okupljanja svih gledalaca na jednom mestu, ovoga puta pozornici, i glumci svakom od prisutnih uručuju po jedan od raznobojnih balona koji, na kraju, svi zajedno puštaju u visine uz pomoć snažnog ventilatora tako da dobijamo jednu veoma simboličnu sliku koja nam može pomoći u razrešenju ove intrigantne priče a to je da smo razmenom pozitivne energije možemo prevazići pojedinačne i kolektivne patnje, tako je bar razumeo ovu katarzičnu scenu potpisnik ovih redova. Na kraju bih podvukao da je veoma značajno što smo imali priliku da vidimo ovakav jedan projekat u okviru Sterijinog pozorja i iskreno bih preporučio rukovodećem timu Bitef teatra da uloži dodatni napor da ova predstava gostuje što više van matične kuće tj. diljem naše zemlje Srbije, ako ništa drugo onda upravo zbog toga da bi se razbila višegodišnja fama o razlozima postojanja Bitefa i kao festivala i kao teatra sa nekim novim stremljenjima. Završiću sa dve često korišćene floskule koje glase: Prva je: ne postoji avangardno ili alternativno, eksperimentalno ili realističko, ni klasično, ni savremeno pozorište… postoje samo dobre ili loše predstave, a druga je da u pozorištu ne postoje nemoguće stvari, ukoliko se u jednom momentu utvrdi da je nešto nemoguće potrebno je samo malo dobre volje, kreativnosti i 24 sata predanog rada.nsataviće se…fotografije : Branislav Lučić
Specifičnost ovog projekta se u teatarskoj literaturi naziva „imverzivni teatar“ koji za cilj ima nekonvencionalan pristup publici koji se očituje u aktivnom izvođačkom pristupu pozorišnom doživljaju i pozorišnoj stvarnosti. Rediteljka, Jovana Tomić, je veoma mudro smestila pet glumaca sa njihovim pričama (monolozima) u pet skučenih prostora, okom publike do sada ne viđenih. Svih pet priča (monologa) imaju zajedničku nit u ograničenjima/blokadama koja su im na različite načine ali ih sputavaju time što su zatvoreni u tom ograničenom prostoru ne nalazeći način kako da se oslobode tj. kako da izađu iz prostora ili problema. Nakon premijere je rediteljka za portal „Oblakoder“ (07.03.2020) pojasnila svoju koncepciju: „Tekst je originalno sačinjen od šest, a u predstavi od pet monologa koji problematizuju odsustvo kretanja. Svi oni se bave time da subjekti, odnosno objekti imaju neki problem koji ih blokira i koji ne mogu da prevaziđu, tj. traže rešenje. Meni je iz tog čitanja teksta bilo zanimljivo da ih smestimo u prostore koji bi nekako otelotvorili te problem, a da je publika zapravu u konstantnom kretanju. Što znači da kretanje predstavlja rešenje. Na najširem mogućem nivou je izlazak iz komfor zone, pa se to onda prenosi na proces u kome glumci isto izlaze iz svoje zone komfora u kontaktu sa publikom, publika takođe, ulazeći u prostore o kojima ne zna ništa… Toliko mi je sve to bilo romantično – svi pate, i prostori i ljudi. Kada bi dao glas prostorima svako bi ti dao sopstvenu tužnu priču i onda je to meni bilo dirljivo na nivou toga da mislim da danas nemamo vremena da patimo…“
Potpisnika ovih redova, koji je sklon eksperimentu i alternativnom promišljanju teatra, je posebno dojmila posvećenost i maksimalna predanost mladih glumaca koji se bez ostatka ostatka predaju ekspresivnom tumačenju likova u veoma skučenom prostoru i čestim fizičkim kontaktom sa publikom koja im diše za vrat ili obrnuto. Ono što posebno tera na razmišljanje je činjenica da svaki od glumaca, u toku jednog izvođenja predstave, faktički, pet puta igra istu predstavu u tačno zadatom vremenskom okviru tako da bi publika u pauzama imala dovoljno vremena da se premesti iz jednog prostora u drugi. Takođe je bilo impresivno da su se izvođači izuzetno dobro snašli u novom prostoru kako bi se narodski kazalo kao da je čitav projekat uparvo rađen za ovaj prostor u kome smo sinić imali priliku da ga vidimo, što nam govori sa kolikom posvećenošću autorski tim vodi računa o daljem životu projekta i nakon premijernog izvođenja. Finalni deo predstave je takođe neobičan i iznenađujući tako da posle pet prilično klaustrofobičnih doživljaja gde ste u malim grupama, hteli ne hteli osuđeni jedni na druge dolazi do okupljanja svih gledalaca na jednom mestu, ovoga puta pozornici, i glumci svakom od prisutnih uručuju po jedan od raznobojnih balona koji, na kraju, svi zajedno puštaju u visine uz pomoć snažnog ventilatora tako da dobijamo jednu veoma simboličnu sliku koja nam može pomoći u razrešenju ove intrigantne priče a to je da smo razmenom pozitivne energije možemo prevazići pojedinačne i kolektivne patnje, tako je bar razumeo ovu katarzičnu scenu potpisnik ovih redova.
Na kraju bih podvukao da je veoma značajno što smo imali priliku da vidimo ovakav jedan projekat u okviru Sterijinog pozorja i iskreno bih preporučio rukovodećem timu Bitef teatra da uloži dodatni napor da ova predstava gostuje što više van matične kuće tj. diljem naše zemlje Srbije, ako ništa drugo onda upravo zbog toga da bi se razbila višegodišnja fama o razlozima postojanja Bitefa i kao festivala i kao teatra sa nekim novim stremljenjima. Završiću sa dve često korišćene floskule koje glase: Prva je: ne postoji avangardno ili alternativno, eksperimentalno ili realističko, ni klasično, ni savremeno pozorište… postoje samo dobre ili loše predstave, a druga je da u pozorištu ne postoje nemoguće stvari, ukoliko se u jednom momentu utvrdi da je nešto nemoguće potrebno je samo malo dobre volje, kreativnosti i 24 sata predanog rada.
nsataviće se…
fotografije : Branislav Lučić
You must be logged in to post a comment.