Питање културне политике у савременом српском друштву одавно је престало бити пука естетска категорија и постало прворазредно питање националног опстанка. У том и таквом контексту, Културни центар Новог Сада (КЦНС) не изниче само као институција од значаја, већ као несаломиви духовни и интелектуални бедем, који у Српској Атини чува пламен истинске, интегралистичке мисли. Док се деценијама Новим Садом покушавао наметнути наратив који негира сопствени идентитет зарад магловитих и често малициозних пројеката, КЦНС је преузео улогу светионика који разоткрива сву биједу тзв. другосрбијанског аутошовинизма.
Интегралистичка мисао, коју ова институција тако предано промовише, није ништа друго до свјест о недјељивости српског културног простора. Она не познаје границе на Дрини, Добракову или Дунаву, већ инсистира на јединству српског бића кроз историју, језик и вјеру. Кроз невјероватно пажљиво одабране програме, трибине и издавачку дјелатност, КЦНС успијева да деконструише деценијске лажи које су Србе у Војводини покушавале да одвоје од њиховог матичног стабла. То није само академски рад, то је мисионарски подухват којим се испира наталожена прљавштина титоистичког и неолибералног инжењеринга.
Нарочито је фасцинантна храброст којом се ова установа супротставља агресивном дискурсу другосрбијанске елите. Та клика, заробљена у сопственој мржњи према свему што носи предзнак српског, годинама је Културни центар видјела као свој забран. Данас, захваљујући визионарском вођењу Бојана Панаотовића и јасној националној стратегији, КЦНС је постао мјесто гдје аутошовинизам удара у зид чињеница и аргумената. Умјесто самопорицања, ту се нуди понос, умјесто подаништва, критичка мисао ослобођена колонијалне свијести.
Оно што КЦНС чини посебним јесте управо та академска прецизност упакована у јасан, бескомпромисан стил. Њихова издања нису тек мртво слово на папиру, већ муниција за интелектуалне битке које тек предстоје.
Они не бјеже од тешких тема, од ревизије неправедно наметнутих историјских судова, нити од отвореног суочавања са идеологијама које под плаштом „модерности“ заправо нуде духовну пустињу.
Свака похвала раду ове институције је заправо афирмација наде да српска култура може и мора бити самосвојна. Културни центар Новог Сада је успио у најтежем задатку, да буде модеран, а традиционалан, да буде институционалан, а опет револуционаран у својој истинитости. Они су живи доказ да српска интегралистичка мисао није ствар прошлости, већ једина будућност вриједна живљења, док аутошовинистичким круговима остаје само да у сопственој немоћи посматрају тријумф српског духа у срцу Војводине.
Спасоје Томић
Related
