Milica Knežević devojka koja pomera granice

Milica Knežević  je ambiciozna, borbena i inteligentna dvadesetčetvorogodišnja devojka. Sa petnaest godina doživela je saobraćajnu nesreću i zbog povreda ostala nepokretna. Lekari su joj rekli da ima jedan procenat šanse da pokrene neki deo tela, međutim ona im je pokvarila računicu. Milica skače padobranom, pliva, bavi se atletikom i ni u čemu je ne sprečavaju invalidska kolica. Kako je i sama više puta rekla, kolica joj samo omogućavaju da funkcioniše. Ipak, u neprilagođenoj sredini  normalno funkcionisanje naziva se posebnim potrebama. Godinama je trajala Miličina borba  da Tehnički fakultet Mihajlo Pupin u Zrenjaninu, na kojem studira softversko inženjerstvo, dobije lift i prilagodi se osobama sa invaliditetom. Nakon više neispunjenih obećanja lift je nedavno  konačno i postavljen. Razgovor započinjemo tom temom i Milica nam kaže da u situacijama kada vam je uskraćeno jedno osnovno ljudsko pravo imate dve opcije- da ćutite i budete tretirani kao da niste ljudsko biće ili da se borite da to pravo ostvarite.

– Ja sam prvo probala sa ćutanjem, što je rezultiralo time da sam morala srednju školu da završim vanredno, da budem odvojena od svojih vršnjaka i uskraćena za sve one mogućnosti koje redovan učenik ima. Najgore od svega je to što je  ta ista škola još uvek sto odsto nepristupačna za sve koji imaju neki problem sa kretanjem. Zbog toga nisam želela da se isto dogodi i kada budem studirala. Lagala bih ako bih rekla da se nisam osećala poniženo što moram da se borim da bih prisustvovala nastavi i ispitima, ali sa druge strane sam neizmerno srećna što je to bila borba i za sve buduće studente, pa i zaposlene, koji drugačije ne bi mogli da funkcionišu na ovom fakultetu. I pored ovog pomaka ostaje veliki broj nepristupačnih mesta i u Zrenjaninu, ali i u drugim gradovima i selima u našoj zemlji. Milica misli da ljudi zapravo nisu ni svesni sa kakvim se poteškoćama osoba u kolicima susreće kada izađe iz kuće i započne svoj dan.

-Nažalost, situacija  je zaista loša, pa čak i katastrofalna. Počev od državnih institucija koje po zakonu moraju biti pristupačne, a samo jako mali broj jeste,  do toga da naseljena mesta izgledaju kao teško (ili nikako) savladiv ekstremni poligon. Uz sve to, postoje ljudi koji će onda najobičniju šetnju, odlazak kod lekara, u opštinu ili u školu nazvati posebnom potrebom. Od toga se sva naježim. Prošle godine je bila jedna od tri devojke iz Srbije koje su dobile stipendiju američke vlade i provela je tri meseca na univerzitetu u Dejtonu. Iz Amerike se vratila sa mnogo novih iskustava i znanja, a ovo putovanje pomoglo joj je da još bolje spozna sopstvene mogućnosti.

-S obzirom na to da sam imala priliku da u Americi studiram i putujem sa punom stipendijom, iskustvo je bilo zaista nezaboravno i omogućilo mi je da se razvijam na svim poljima. Najznačanije od svega mi je to što sam po prvi put nakon osam godina bila potpuno samostalna i što sam iskusila kako je živeti u okruženju koje je apsolutno pristupačno. Milica je i pre nesreće bila  odličan đak i sportista, a nezgoda koju je imala samo je na kratko sprečila da vodi aktivan društveni i sportski život. Danas je ona studentkinja sa svim desetkama u indeksu i jednom devetkom, talentovana za umetnost, neustrašiva za ekstremne sportove i uvek spremna  za nove izazove. Kada smo dogovarali intervju kroz smeh je rekla da ima toliko ideja i planova da misli da će joj biti potrebno da se klonira kako bi sve to postigla.

– Mislim da hobiji čine da rastemo kao osoba i zato se ja trudim da radim sve ono što me usrećuje i ispunjava. U mom spektru istih su  slikanje, razni sportovi (od ronjena, surfovanja, ragbija u kolicima, veslanja, do skoka sa 3000 metara), pisanje i putovanja. To sve i jeste bio razlog da pokrenem blog „Izaberi da živiš“. Iako mi je blog još uvek samo hobi, doneo mi je mnogo lepih stvari kao što su različite saradnje, mogućnost da upoznajem nove ljude, da podelim svoju priču i da iskusim neke stvari koje drugačije verovatno ne bih. Milica kaže da danas na saobraćajnu nezgodu koja joj se dogodila gleda kao na nešto što može svakom da se desi.  Zbog toga podseća ljude koliko je važno odgovorno ponašanje u saobraćaju.

-Definitivno nikome ne bih poželela da prolazi kroz to kroz šta sam ja morala da prođem.  Zato se trudim da svojim primerom, kroz moj blog, ali i predavanja u okviru projekta „Još uvek vozim“  ljudima skrenem pažnju koliko je bitna bezbednost u saobraćaju i kakve mogu biti posledice saobraćajnih nezgoda. Moj pogled na život se zaista promenio nakon nezgode, jer sam iskusila kako se sve u sekundi može okrenuti naopačke. Morala sam naglo da odrastem i shvatila sam koliko naša sreća u stvari zavisi od nas samih. Život je sam za sebe borba i svako se suočava sa nečim na ovaj ili onaj način, zato sebi ne dozvoljavam da me prepreke zaustave, već ih iskoristim da naučim nešto novo. Kada mi dođu teški dani, tu su naravno moji najbliži da me ohrabe i daju mi vetar u leđa.

Milica već razmišlja o  master studijama, koje je očekuju sledeće godine. Kaže da bi volela da ih završi negde u inostranstvu, pa razmatra sve mogućnosti. Nakon mastera upisaće i doktorske studije, a u međuvremenu bi volela da se zaposli u struci. Sve vreme radi na ostvarenju što boljih rezultata u atletici, koji bi je mogli dovesti do nekih većih takmičenja. Na kraju, kaže, u sve to se trudi da uklopi i sve druge snove koje želi da ostvari. Mi joj u tome želimo mnogo sreće. Za Vojvođanske vesti: Dajana Grubišić