Knez Mihailo je bio naočit čovek, pomalo neobičnog karaktera proisteklog iz nadgradnje vaspitanja časne majke – knjeginje Ljubice i nedostatka pažnje od strane oca-kneza Miloša. O njegovom izgledu zapisano je da je bio „povisoka rasta, smeđ, suvonjav, krupnih izrazitih očiju, pune kratke brade, koju je delio po sredini. Glas mu je bio krupan, a hod odmeren i elastičan.“ Bio je lep, privlačan, otmen, elegantan… Majka ga je kao i ostalu decu školovala, svesna vremena u kojem živi. Stečeno znanje nije bilo sistematično, ali je bilo dovoljan osnov da ga docnije – na svojim putovanjima- nadogradi i postane izrazito obrazovan među srpskim vladarima. Od majke je nasledio osnovne karakteristike svoje ličnosti: skromnost, ozbiljnost, strpljivost i postojanost. Bio je duboko vezan za majku koju je sahranio u manastiru Krušedol (1943) za vreme svog prvog izgnanstva sa vlasti. Umrla mu je na rukama uz zaveštanje da časno služi svom narodu. Tada je imao 20 godina. Nakon njene smrti promenio se njegov karakter. Nekad živahan i vedar, postao je neizlečivi melanholik. Prestao je da vidno iskazuje svoja osećanja, uspešno je prikrivao svoje misli i namere. I dalje je ostao častan, nikoga nije favorizovao… Nakon majčine smrti zbližiće se donekle sa ocem. Živeće od očevog bogatstva najviše u Beču i potom putovati po Evropi zajedno sa ocem, ali češće sam. Od oca je ponešto naučio kad je u pitanju vlast, ali mnogo više od direktnih susreta sa vladarima drugih država, uglednim porodicama, učenim ljudima. U Beču je imao prilike da se sretne sa Vukom Karadžićem, Brankom Radičevićem… Sa ocem se složio u jednom: borba za povratak na vlast Obrenovića. Prednost je imao otac, ali su složno radili na tome osluškujući političke prilike u Srbiji i vodeći diplomatske razgovore. Njegova prva vladavina (1839-1942) odisala je nesigurnošću, ali tada je bio suviše mlad. Na vlast je stupio sa svega 17 godina. Nije bio punoletan pa je u početku vladalo Namesništvo. Pokazale su se u njegovim delovanjima neke humane osobine, ali i da nije stasao da se bori sa političkim protivnicima. Za vreme svoje druge vladavine (1860-1868) postići će značajne političke uspehe i nadgraditi kulturološki život Srbije. Sam će doći do zaključka da je u Srbiji potrebna čvrsta ruka koja vlada. Slično ocu, vladao je autokratski iako su postojale zvanične institucije koje su samo na izgled ublažavale vladavinu jednog. Njegovim diplomatskim delovanjem u srpske ruke predati su ključevi Beograda. Srbija je oslobođena, Turci su iseljeni…ostao je samo godišnji porez i simbolično prisustvo turske zastave uz srpsku. Ko je zapravo bio mladi srpski vladar sa uvek pomalo setnim i melanholičnim izrazom očiju na danas dostupnim fotografijama i portretnim umetničkim delima? Još važnije, zbog čega je tako stradalnički okončana vladavina ovog zatočnika srpske državotvorne misli i slobode svih balkanskih naroda pokušaćemo da rasvetlimo u okviru predstojećih razgovora na Tribini mladih Kulturnog centra Novog Sada.
Related
