Nemojte zatvarati oči…

Ne znam da li neko od vas zna, kako je to kad neko koga volite, odluči da se ispiše iz knjige živih. Koji je to stepen neverice, bola, sumnje. Sumnje, da li je moralo tako? Da li smo svesno odbijali da primetimo jasne i indirektne znakove, da osoba pored vas puca u glavi, puca u duši? Suicid može da bude na mah, jednostavno u trenutku dođe do pucanja, osoba impulsivno odreaguje i kraj… To je nešto što je veoma teško laiku da primeti. Šta se dešava kada osoba koju volite, koja vas voli kopni pred vama, a mi to ne vidimo? Pročitah jednu veoma zanimljiviju rečenicu: „Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, polnih, rasnih, kulturoloških, uzročnih, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.“ Od kamikaza, Samuraja do turobne svakodnevnice. Za jedne najuzvišeniji čin, a opet za druge, najveći smrtni greh i kukavički potez. Tu dolazimo do podele, na samoubistvo koje je svestan čin uništenja vlastitog života, i lažno samoubistvo kada je počinilac duševni bolesnik, dete i slično. Osoba koja nije svesna težine svog postupka. Najbolji pokazatelj da samoubistvo ne poznaje nikakve razlike i granice je to, da se na njega odluče i oni kojima je egzistencija direktno ugrožena, ali i oni koji su naizgled, lišeni bilo kakvih problema i briga u životu. Samo u poslednjih nekoliko godina, dve osobe koje sam smatrao dragim i „imale su sve“ su se odlučile na ovaj čin. 11.08.2014-te, jedan od najvećih glumaca u istoriji kinematografije, glumac koji je pre svega glumio u brojnim komedijama, Robin Vilijams odlučio je da je to-to. Nema potrebe uopšte da se zadubljujete u njegove fotografije, da biste primetili jednu zabrinjavajuću stvar. Osmeh mu je više ličio na grč jer su mu se oči retko kad smejale. Druga osoba se odlučila na samoubistvo dvadesetog jula 2017-te. Čovek kojem je muzika bila beg od turobne realnosti, pričao je otvoreno o zlostavljanju koje je preživeo, o svoj borbi sa željom za samoubistvom, pokušavao je da skrene pažnju na veiličinu ovog problema i na silinu kojom te tama proguta. Otac šestoro dece. Obesio se na rođendan svog najboljeg druga, koji se obesio… Poslednje izvođenje pesme „One more light“…Pronađite na Youtube. Pogledajte, pa mi recite šta vidite. Tu noć kad se Čez ubio, suspendovao sam svoj Fejsbuk nalog. Bio sam isuviše isprovociran plitkošću ljudi na društvenim mrežama, jer oni znaju kako je boriti se sa tamom, oni znaju šta je nositi se sa suicidnim mislima, oni znaju kako je biti žrtva sadističkog iživljavanja i boriti se sa tim traumama ceo život, oni znaju šta je klinička depresija i da to zapravo ne postoji, nego je to ono kad se probudite i kažete: „Opet ponedeljak!“ Sve vi znate, tastatura mudraci, tastatura heroji, tastatura revolucionari, tastatura ratnici, tastatura navijači… Go k….Da ne psujem. U Srbiji je od 1998. do 2000. stopa samoubistava skočila za 25%! Posledica ratova, sankcija, nemaštine, duhovnog i moralnog pada. Došao sam i do podatka, koji zaista ne znam koliko je verodostojan, ali su ga novine takođe prenele, da se u Vojvodini na svakih 17 sati neko ubije. 2016-te. stopa samoubistva u Srbiji je bila 19.5% samim tim, bili smo skoro u Top 10 u svetu, u jednoj zabrinjavajućoj kategoriji. Taj procenat stoji i dalje za Srbiju na zvaničnoj stranici World Health Organization. Ono što mene brine je to što je vršnjačko nasilje u porastu, i sve je brutalnije. Najmlađi su naravno i najranjiviji. Vršnjačko nasilje je nešto što vrlo lako može da preraste u okidač za sve veći broj suicida kod dece. Za više od deceniju i po koliko koristim internet i od Myspace, preko ICQ, MSN do današnjih društvenih mreža, imao sam prilike da provedem sate razgovarajući sa ljudima, pretežno mladim, ali i onim u već poznim godinama, koji su bili u ozbiljnoj krizi. Koliko je tu bilo onih kojima je to bio krik za pomoć , a koliko onih samo željnih pažnje, nebitno je. I jedan i drugi razlog su veoma zabrinjavajući. Ljudi su usamljeni. Ljudi se osećaju odbačeno. Ono što me zapravo veoma zabrinjava je to, što nešto kao nacija ne radimo kako treba. Svi ti ljudi su imali potrebu da se otvore, ispovede meni. Meni. Nacrtanom avataru na nekoj od društvenih mreža. Meni, nekome koga i ne poznaju. Očigledan nedostatak komunikacije sa roditeljima, prijateljima, profesorima…Sa ljudima u njihovoj okolini, sa onim najbližima! Roditelji su upali u trku za parama, kapiram. Problem je to što zanemaruju ono što nije materijalno, što je daleko bitnije. Prosvetni radnici su potpuno obezvređeni i ruke su im prlično vezane. Gde su prijatelji, poznanici? Da li smo zaista postali toliko plitki i površni u međuljudskim odnosima? Da li vam je sad malo jasnije zašto toliko insistiram na donošenju Aleksinog zakona? Vukašinovog zakona? Saša’s Alert-a? Zašto sam bio fanatičan za vreme borbe za Tijanin zakon? Mi smo izgleda zemlja sa najviše zakona sa dečijim imenima. Mene to plaši. Pričajte sa ljudima koje volite, pričajte sa ljudima oko vas. Nemojte zatvarati oči pred problemima onih koji su vam tu jer, time ćete jednom doći u situaciju da njihove oči zatvorite zauvek, i da živite sa tim.