Одржана трибина „Димитрије Цинцар-Марковић – творац највећих српских војних победа“

Tрибина „Димитрије Цинцар-Марковић – творац највећих српских војних победа“ одржана је у понедељак 16. децембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар. Димитрије Цинцар-Марковић рођен је 1849. године у Шапцу и био је творац свих највећих српских војничких победа у 20. веку, првенствено у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, мада директно у тим ратовима није учествовао. Убијен је као председник Владе 1903. године. Захваљујући томе што је био кључна личност реформи српске војске, он се сматра утемељивачем српске војске. Цинцар-Марковић изучио је најпре војну школу у Београду, а затим као државни питомац боравио је 1872. и 1873. у Немачкој где је служио у коњици. Било је то, без сумње, значајно искуство у пруско-немачкој војној школи, која је у то време имала најбољу војску која је у рату посрамила дотад водећу континенталну силу, Француску. У Првом српско-турском рату 1876. године, Цинцар-Марковић добио је више одликовања за храброст. У Другом српско-турском рату, у зиму 1877/78, био је шеф Штаба Моравске дивизије. Уследио је неславни Српско-бугарски рат 1885, у којем се мајор Цинцар-Марковић добро показао, тако што је командујући 11. пуком успешно започео битку на Сливници, али се, потом, војничка срећа окренула на бугарску страну. Године 1897. краљ Александар Обреновић за команданта  српске војске поставио је свог оца, бившег краља Милана, који је кренуо у процес модернизације војске, процењујући да би рат са Турцима могао да избије већ за коју годину. Концепт нове српске војне доктрине заснивао се на претходним ратовима и анализи дотадашњих победа и пораза, почев од Првог српског устанка, па до катастрофалног Српско-бугарског рата 1885. године. Исправно је примећено да су Срби своје победе углавном задобијали у дефанзивној улози, као и да им офанзиве нису нарочито ишле од руке. Нагласак је стављен на одбрану земље. На резултате оваквог виђења устројства ратовања српске војске није се дуго чекало: захваљујући овој концепцији, Србија се 1914. успешно носила са вишеструко јачим непријатељем. Колубарска битка уџбенички је пример победе освојене у повлачењу, што је реткост у ратној историји, дефанзивном тактиком и противударом, који је беспрекорно извео војвода Живојин Мишић. „По други пут Цинцар-Марковић је страдао у нашем колективном памћењу, јер готово да га данас ни не помињемо. Недавно је са високог места било залагања да се у земљу врате посмртни остаци вође његових убица, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Истовремено, у целој Србији постоје можда једна или две улице са именом Цинцара- Марковића. То потврђује колико имамо лош однос према сопственој прошлости“, закључио је Граовац.