Оливера Ковачевић, водитељка на РТС, уживо је приказала како се она односи према слободи медија.
Поводом овог догађаја Војвођанске вести за своје читаоце преносе текст објављен у „
Новом Стандарду„.
О чему говоримо кад говоримо о слободи медија?
1.
Сто језика говори спор шефа Програмског савета јавног сервиса Миливоја Павловића и водитељке ток-шоу формата
Да можда не Оливере Ковачевић. Наиме, Павловић је, у складу са својом функцијом, од главног уредника РТС захтевао извештај о емисији Ковачевићеве од четвртка, у којој се дискутовало о пресудама генералу Младићу и хрватским функционерима из БиХ. И то што је тражио никако не може бити спорно, још мање његова тврдња да је расправа у емисији била „недопустиво слабо припремљена и лоше вођена“.
Павловић је – врло је важно – на пристојан и институционалан начин прекинуо дуги завет ћутања о РТС. Истина, избегао је да буде и прецизнији и каже оно што су могли да виде сви који су гледали емисију. Да се водитељка Ковачевић страствено ставила на страну Чеде Јовановића и Мирсада Токаче, саговорника који су заступали тезу о готово искључивој српској кривици у ратовима 90-тих, против Томе Филе и Мирослава Лазанског, који су заговарали балансиранији приступ.
2.
Важно је рећи да ни два дана од Павловићевог писма РТС није објавила његов садржај. На питање зашто, одговор је јасан: може им се! Програмски савет Оливеру Ковачевић брине као петао на димњаку, исто, на пример, колико и Зорану Михајловић чињеница да Србија има министра за рад и социјалу. Елем, друже председниче Програмског савета, ниси ти ту доведен да обављаш своју функцију, него да ћутиш и аплаудираш. Кад затреба.
А сад да видимо како је водитељка одговорила Павловићу. Одбрусила му је да је то што он хоће да поштено заради свој хонорар непримерен притисак на новинарство. Објаснила му је да она има право да говори о српској кривици, заборавивши да подсети како је начин на који она говори о томе случајно сам темељ постконфликтне реконфигурације региона већ 20 година и како су њени „принципи“ само делови западног балканског наратива, уз то врло неистинитог.
А онда је Павловићу на нос набила и како је он функционер из времена Слободана Милошевића и да је данашња Србија боља од његове и Слобине. (Узгред, и водитељка Ковчевић такође је 90-тих била новинар милошевићевских медија, али разлика између ње и Павловића је у томе што је она после Милошевићевог пада, најчешће стајући на страну насупрот српске, зарадила индулгенцију од оних који то деле.) Како год, Ковачевићева легитимитет за своје понашање не црпе из било каквог новинарског кодекса, већ из политичког става да јој се може да пљује Србе зато што је ова Србија боља од оне кад то није могла. Е сад, пратећи ту логику, ако Србија буде још боља, па рецимо плате постану пристоје и буде се живело боље, имаћемо слободу да још више пљујемо по сопственом народу, а наша водитељка ће вероватно моћи да пуца из пиштоља по саговорницима који покушавају да одбране неки национални и државни интерес.
3.
Наравно, проблем је други. Павловић, човек старих адета, верује да јавни сервис има извесне обавезе према власти и према народу, који га плаћа. Ковачевићева опет, у духу нових обичаја, зна је да, ако својим професионалним понашањем задовољи странце – а они би свакако пре подржали Чеду и Токачу него Лазу и Филу – има апсолутну слободу да не задовољи више никог, па ни домаћу власт. А тек народ ко пита; нек плаћа претплату и не меша се слободним новинарима у посао. Таман као и Павловић.
Није то став само водитељке Ковачевић. Цело једно крило савременог српског журнализма верује да је смисао медијских слобода у томе да се пљује сопствени народ, да се служи само страном интересу наспрам националног. Та слобода, кад укључи и слободу да се из јавног простора искључе сви који нису на тим позицијама као заговорници тзв. „говора мржње“ („нема слободе за непријатеље слободе“), јесте заправо највулгарнији пример цензуре. Јер слобода јавне речи не може бити одређена тиме да она буде независна и од народа и од државе – не само као апарата него и као државног разлога. А код нас се тако у професији постаје фаца: говорио си о српској кривици, био си критичан према својим и крупно ризиковао. Наравно, стварни ризик је био „нула“ јер све време су те странци штитили, што ће рећи да је то очигледно и у вероватном исходу спора Павловића и Ковачевићеве. Кад она не би знала да је апсолутно заштићена и од Павловића и других који би по природи посла морали да регајују на њене емисије, њен одговор не би био ни изблиза тако дрзак, што ће рећи да, ако неко овде буде платио цех спора, тај неко биће Павловић.
4.
И тако смо захвални водитељки Ковачевић што нам је белодано показала за кога заправо ради РТС и коме грађани Србије плаћају претплату. Наравно, док власт и странци колико-толико балансирају своје односе, ситуација, бар површно гледано, може да буде подношљива.
Али шта ћемо са РТС кад Амери сутра, као у Рамбујеу, пожеле да распореде војску по Србији, а власт и народ се томе, можебити, супротставе? Шта ћемо ако нас буду терали да отпишемо Русију и Косово, а ми не будемо хтели? Шта мислите на којој страни ће стајати јавни сервис? И водитељка Ковачевић? Кога ће подржавати?
5.
И тек ту заправо долазимо на питање слободе медија. Наравно, медији би морали да буду независни од државе и њеног апарата. Али ко то може да им обезбеди? Новинари? Сви знамо да су то глупости. Или странци, који их, ево, бране од државе да би могли да пореде српске војнике са нацистима. Не, то – стоти пут ћу написати – може да уради само држава и нико више. Наиме, држава има задатак да се бори за утицај у медијима све док из њих не истисне сваки други утицај који није њен. И, тек онда кад протера и странце, и тајкуне, и све до фудбалских менаџера, да се сама повуче. Никако пре тога.
Кад будемо гледали како смењују Павловића или га унајбољем шибају лењиром по длановима, није згорег да знамо бар толико – ко је у овом спору бранио слободу, а ко је био против.
Шира верзија коментара прочитаног на Телевизији Рас 4. децембра 2017. године
Related
