Појавиле су се прве пукотине. Ситне. Мале. Једва видљиве. Тихо пуцкетање које је пратило њихов настанак није им привукло пажњу. Несвесни да ће се ускоро суочити са огромним проблемом, људи су безбрижно уживали у свакодневници.
Пукотине су почеле лагано да се шире.
Сваким даном постајале су све веће. Сваки нови дан доносио је све више и више нових пукотина. Људи их и даље нису примећивали.
Пажњу им је привукла тек експлозија која је пратила настанак последње, коначне пукотине. Пукотине која је уништила својеврсни ледени кавез. Ледени кавез у којем је, као у тамници, био заточен велики проблем.
Не знајући како да га реше, далеки преци ових људи, заледили су га. Оковали су ледом свој проблем.
Леденог кавеза више нема. А цену не решавања проблема неко мора да плати.
Можда звучи као најава неког научно – фантастичног – хорор филма следеће радње: вирус, за који су сви већ заборавили, наглим топљењем леда поново постаје актуелна претња по животе људи . . .
Нажалост, није.
Овај сценарио је резервисан за наше будуће генерације. Написаћемо га ми, ако се одлучимо да косовско – метохијски Гордијев чвор уместо одвезивања, замрзнемо.
Тако је бар мишљење учесника последње одржане рунде унутрашњег дијалога.
Она је одржана 31. марта у Палати Србији. На њој су учествовали председник Србије Александар Вучић, министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић и представници цивилног сектора из Радне групе националног конвента о ЕУ за Поглавље 35.
Иначе, ово је прва дебата у оквиру унутрашњег дијалога у којој је лично учествовао и председник Србије.
Поред одређених мањих несугласица, заједничко становиште учесника овог скупа је да очување замрзнутог конфликта није решење косовско – метохијског проблема.
„Иако је то већински став политичке и неполитичке јавности Србије, ја сам против таквог решења, не зато што не волим Србију или зато што не разумем светска кретања у глобалној политици, већ што смо анализирали са неким невладиним организацијама и фондовима, преко Владе и Канцеларије за КиМ, шта је то што можемо да добијемо и губимо“ – истакао је председник Србије.
Такав став председник Србије заузео је на основу закључака мало пре поменутих анализа. На основу њих, протеком времена Србија неће бити у бољој позицији.
„Напротив, бићемо у тежој ситуацији, ми, а не неко други“ – уверен је председник Србије.
Прошло је пар дана од одржавања последње рунде унутрашњег дијалога, довољно да хладне главе пробамо да дамо одговоре на питања које је она изнедрила.
Која је стварна сврха унутрашњег дијалога?
Приликом покретања унутрашњег дијалога јавности је саопштено да је његов једини задатак да укаже на правце развезивања косовско – метохијског Гордијевог чвора.
Међутим, део јавности је од почетка сматрао да унутрашњи дијалог има сасвим други циљ. По њима, једини задатак унутрашњег дијалога је да изнедри октроисано решење.
Скептични део јавности је сматрао да је решење већ негде другде, ван Србије, донето, саопштено нашим представницима, а да унутрашњи дијалог треба да послужи као маска.
Јер решење које треба да се саопшти и иза којег треба да стане већина народа није баш повољно по Србију.
Унутрашњи дијалог би представљао савршени алиби за представнике власти.
Да ли је након последње рунде, маска пала? Већина досадашњих учесника унутрашњег дијалога се залаже за очување замрзнутог конфликта и чекање неких бољих прилика.
Већина се залаже управо за решење које неће бити представљено као резултат унутрашњег дијалога. У демократији, воља већине ваљда нешто значи.
Стигли смо и до другог важног питања.
Да ли има још неко ко у Србији искрено, а не због својих интереса, верује у мантру да је питање Косова и Метохије демократско питање?
Због одбијања некадашњег председника Слободана Милошевића да на демократски начин реши питање КиМ, бомбардована је Србија.
Некадашњи гарант мира на Балкану и потписник Дејтонског споразума, кад није пристао да демократски преда суверенитет над КиМ, постао је балкански касапин.
Након 5. октобарских промена мантра о демократском начину решавања косовско – метохијског проблема је појачана. Пошто смо оберучке прихватили демократију, очекивали смо да ћемо уз помоћ и разумевање страних партнера доћи до неког одрживог и праведног решења.
Наши страни партнери, који су нам у међувремену постали и пријатељи, се и даље чуде што њихово демократско решење, у виду једнострано проглашене независности, ми не прихватамо.
Чуде се што још нисмо спремни на демократску трампу – потенцијално чланство у ЕУ, за опипљив правно обавезујући споразум са Косовом*. Чуде се и губе стрпљење.
Док још и Ви нисте изгубили стрпљење, треће, можда и најважније питање.
Верујте ли и даље да су европски пут и решавање косовско – метохијског проблема одвојене теме?
Колико нас је до сада коштао европски пут? Никад нећемо сазнати. Цена сигурно није мала. И није коначна. Такође, није сигурно да ћемо га успешно и прећи. А ако га и пређемо, нико нам не гарантује да ћемо стварно и постати пуноправни чланови ЕУ.
Једино што је од почетка било јасно и сигурно је да је наше приближавање ЕУ условљено нашим удаљавањем од Косова и Метохије.
Након последње рунде унутрашњег дијалога противречити томе је, благо речено, сулудо.
Зар и у овом случају воља већине не значи ништа?
По питању ЕУ интеграција благу предност, од неколико процената, има страна која их подржава. Међутим, то показују истраживања у којим се решавање косовско – метохијског проблема посматра одвојено од европског пута.
Ако је услов приступања ЕУ наше признање Косова* као независне државе, резултати се драматично мењају. Већина становника Србије није спремна за такву демократску трампу.
Испада да воља већине у демократији ипак ништа не значи. Представници наших власти нису сагласни да нам за решење косовско – метохијског проблема предложе замрзнути конфликт.
Изгледа да нису вољни да љуте наше пријатеље са Запада.
Њима, нашим пријатељима са Запада, се жури. Следеће године је 20 година како су нам отели део земље, а тај део, који они сматрају независном државом, још увек није ни у предворју УН-а.
Решење које ми треба да прихватимо, а од којег ћемо имати и користи, бар нам то обећавају, је да пристанемо да Косово* буде, не члан, него земља посматрач у УН.
За сад, ово решење би их задовољило. Ми не бисмо морали званично да признамо независност наше јужне покрајине и то би требало нас да задовољи. Да ли бисмо у неком наредном кораку на нашем ЕУ путу морали и званично, а вођени компромисом, да признамо Косово* није тако велика непознаница.
Наравно, овај предлог још није званично упућен нашој држави. Он је више плод нагађања.
Пуштен је у јавност као пробни балон. Досадашња искуства нам говоре, нажалост, да се нагађања која иду нама на штету врло брзо обистине.
Ако нам овакав предлог буде и „понуђен“, ми ћемо га дочекати неспремни.
Ми не знамо шта ћемо са Косовом и Метохијом. Ми већ јако дуго не знамо шта ћемо са њим. Све што смо до сада радили, радили смо погрешно. Али то није разлог да од њега дигнемо руке. Без нашег пристанка, Косово* остаје вештачка творевина.
Решења која се доносе на пречац, углавном не дају позитивне резултате.
Покренимо нови, прави унутрашњи дијалог. Почнимо са тражењем решења како да у средњем року отклонимо негативне последице Бриселског споразума. На тај начин ћемо припремити терен за постављање здравог темеља неком будућем дугорочном решењу.
Узмимо колико год нам буде потребно времена да се међусобно договоримо шта да радимо са Косовом и Метохијом. Само решење које сами донесемо и иза којег већина нас стане има изгледа да заживи.
Једног дана ће заживети. Кад ће тај дан доћи и ко ће га доживети није битно. Не спадамо у најбоље генерације које је Србија изнедрила. Многе су се далеко више за њу жртвовале. Зато немамо право да због личног комодитета издајемо њу и нас саме.
Немамо право. А и немамо потребу да журимо.
Зашто се нашим пријатељима са Запада баш толико жури?
Не бојте се. Неће нам објаснити. Ми смо мали и слаби, а они су велики и снажни, те не морају. „Демократија“ им даје за право . . .