ОТАЦ СРПСКЕ ДРАМЕ

Ово је подсећање на Јована Стерију Поповића, првог српског комедиографа, „оца“ српске драме, и министра просвете, једног од главних организатора просветног и културног живота у обновљеној Србији Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) рођен је 13. јануара 1806. у трговачкој породици. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмараку. Још као дете због крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је била „сува“ – парализована, услед шлога у раном детињству. Када му је мајка напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. По завршетку студија (1830.) био је професор, а од 1835. године, када је положио адвокатски испит, адвокат у Вршцу. Године 1840. одлази у Крагујевац на Лицеј за професора „природног права“. Већ идуће године прелази, заједно са овом, тада највишом школом у Србији, у Београд. Уставобранитељска влада га је 1842. године поставила за начелника Министарства просвете. На овом положају је остао до 1848. године, радећи на организацији школства и просвете у Србији. Почетком те године поднeо је оставку и вратио се у Вршац у коме је живeо до смрти, повучен и усамљен, дубоко разочаран у живот и људе. Јован Стерија Поповић је неспорно једна од најзначајнијих фигура српске и југословенске књижевности. С правом је назван „оцем српске драме“. Написао је прве праве трагедије на српском језику и генијалне комедије. Као трагичар, по узору на велике француске и немачке трагичаре, описивао је догађаје из историје српског народа. Његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“ отвара се 1841. године београдско позориште „Театар на ђумруку“. Од трагедија треба поменути прву Стеријину трагедију „Светислав и Милева“, па „Милош Обилић или Паднуће сербског царства“, затим „Несрећно супружество или Наод Симеон“, „Скендербег“ и „Лахан“.

Праву уметничку вредност показао је Стерија као писац комедија. Његов комедиографски таленат створио је снажна и велика књижевна дела, која су тим већа што је у српској књижевности уствари тек Стерија утро пут српској комедији. Први период у Стеријином писању комедија пада у време његовог живота у Вршцу између 1830. и 1840. године. У њима је Стерија овековечио свој родни град ликовима Кир Јање, Феме, Алексе Ружића и других. Комедије „Лажа и паралажа“ (1830.), „Покондирена тиква“ (1830.), „Тврдица“ (1837.), „Зла жена“ (1838.) и „Помирење“ (1841.) доносе му признања савременика и репутацију „српског Молијера“. Године 1841., 1842. и 1847. изведене су и неке Стеријине мање комедије: „Жениба и удадба“, „Симпатије и антипатије“, „Волшебни магарац“, „Џандрљив муж“, „Судбина једног разума“ и „Превара за превару“. Једину комедију, која у целини слика београдску средину „Београд некад и сад“, Стерија је издао 1853. године. Последња комедија коју је Стерија написао били су „Родољупци“. Ову значајну комедију Стерија није уопште штампао, па је остала још дуго после његове смрти у рукопису. Инспирацију за ову комедију нашао је у револуционарним догађајима 1848.-1849. године. Стеријине комедије су уметнички верна слика једног дела српског друштва у Војводини, у првој половини XIX века и носе богату галерију ликова. Стеријине комедије су прешле оквире свога времена, добиле трајну вредност и улазе у наше културно наслеђе. Разноврстан као писац, Стерија је писао и сатире, романе, расправе о књижевности и језику и рефлексивну поезију коју је издао у збирци „Даворје“, једној од најбољих књига рефлексивне поезије у нашој књижевности. Боравећи у Србији као министар просвете, Стерија је основао Друштво српске словесности (сада Српска академија наука и уметности) и Народни музеј. Поставио је и темеље модерном школству Србије и био писац многих уџбеника. Умро је 10 марта 1856. године, а сахрањен је на Православном гробљу у Вршцу.