Пише: Спасоје Томић
Постоје тренуци у историји једног народа када се политичка борба више не води само између странака, идеологија или држава, већ између разумијевања и неразумијевања сопственог времена. Управо у таквом времену данас се налази Србија, а са њом и читав српски народ, ма гдје живио.
Е мој Александре , није проблем у онима који Србији и теби отворено желе зло. Њих је историја већ више пута именовала, описала и разобличила. Проблем је у онима који не разумију шта се заправо дешава, а мисле да разумију све.
Косово и Метохија никада није било само територијално питање. Од Берлинског конгреса 1878. године, преко балканских ратова, па све до НАТО агресије 1999, питање Косова представља геополитичку полугу преко које се мјери степен српске државне самосталности. Свака генерација српских политичара суочавала се са истим захтјевом великих сила, Србија може постојати, али не смије бити снажна.
Данас, када Србија покушава водити политику балансирања између Истока и Запада, очувања националних интереса и економског развоја, тај притисак није нестао; само је постао софистициранији. Умјесто топова, користе се медији. Умјесто окупације, користе се наративи. Умјесто ултиматума, користе се „вриједности“.
Посебно је занимљив феномен анархољевичарске сцене која се представља као грађанска савјест друштва, а чији се политички импулси, финансијски токови и идеолошки обрасци готово по правилу подударају са интересима спољних центара моћи.
Историја нас учи да се слабљење држава често започиње културним и идентитетским раслојавањем, а не економским санкцијама. Од времена Хладног рата до данас, модел је остао исти: најприје се делегитимише национална политика, њен лидер, затим институције, а на крају сама држава.
Ту мој Александре долазимо до највећег парадокса нашег времена, дио Срба, како у Црној Гори тако и широм региона, постаје најгласнији критичар управо оних потеза који имају за циљ очување државне стабилности Србије. Не зато што су злонамјерни, већ зато што не препознају ширу слику.
Није ово први пут. Још је Никола Пашић говорио да Срби најтеже прихватају властите државне интересе онда када долазе у сложеном и непопуларном облику. Политика није епика, она је умјетност могућег. А у времену глобалних ломова, умјетност преживљавања постаје највећа државничка врлина.
Ни Њемачка ни Хрватска, као ни дио западне политичке архитектуре, не крију своју стратешку визију региона. Она се деценијама може читати у дипломатским документима, политичким изјавама и конкретним потезима: стабилан Балкан значи Србију довољно слабу да не може бити регионални фактор, То је стара геополитичка формула, прихватљива Србија је само ограничена Србија.
Зато се сваки покушај јачања институционалног, економског или војног капацитета Србије посматра са подозрењем. И зато се сваки лидер који покуша да води самосталнију политику неизбјежно суочава са притисцима, споља и изнутра.
Е мој Александре, најтежа борба није против оних који те нападају, већ против равнодушности и кратког памћења сопственог народа. Историја ће, као и увијек, бити строжији судија од дневне политике.
Јер народи не губе онда када су изложени притиску, губе онда када престану разумјети вријеме у којем живе и вјеровати у националну идеју у овом случају српског интегрализма која је једини одбрамбени систем и услов нашег опстанка на овим просторима.
Related
