Dva jeziva masovna ubistva nad kojima se svaki razuman čovek zgražava došla su delu opozicije u Srbiji kao kec na desetku i kao idealan šlagvort i odskočna daska za pokretanje antirežimskih protesta čiji cilj nije samo puko svrgavanje SNS-a, već pobuna koja bi li nalikovala Majdanu i sličnim događajima a čiji scenario podrazumeva oružanu pobunu, linč, nasilje, krvoproliće i odsustvo bilo kakve demokratske procedure. Da je ideja upravo ovo, jasno smo čuli od mnogih opozicionih aktivista a najupečatljivije od Jova Bakića i Milovana Brkića. Možda je Brkić kontroverzni novinar opskurnog tabloida, ali profesor Bakić jamačno zna da „vijanje po ulicama“ znači linč i poraz vladavine prava i da će se „jurenje po ulicama“ nastaviti te da oni koji sada budu jurili druge, kad dođe vreme biće i sami jureni. Dakle, uspostavljanjem principa linča imaćemo stanje divljeg zapada u produženom trajanju. Svega ovoga dakako ne bi bilo da destruktivne snage koje prizivaju anarhiju i oružanu pobunu nemaju podršku pojedinih inostranih centara moći kojima apsolutno odgovara rasrtzana, oslabljena i unutar sebe sukobljena Srbija kako bi se što brže i što lakše došlo do suštinskog cilja, a to je prihvatanje okupacije i amputacije Kosova i Metohije. Da je Vučić prihvatio da Kosovo dobije stolicu u UN i priznao nezavisnost južne pokrajine već bi bio kandidat za Nobelovu nagradu za mir, a mračnjacima sa margina poput Brkića i Bakića inostrani centri moći začepili bi usta tako da se ne bi čuli ni videli u javnoj sferi. Najnovija teza dela opozicije je da je Vučić kriv za dva masakra kojima smo svedočili, da treba okupiti „par desetina hiljda“ ljudi u nekoliko gradova u zemlji u kojoj živi šest miliona ljudi i u kojoj glasa tri do četiri miliona ljudi i silom preuzeti vlast uprkos volji većine građana Srbije koji misle drugačije. Zagovornike obojene revolucije koji dele fotografije sa većim brojem prisutnih ljudi na protestima u odnosu na stvarno stanje što znači da je odziv manji od željenog, valja podsetiti da se u demokratijama pa čak i u „hibridnim demokratijama“ vlast osvaja i gubi na izborima. Osvedočeni autokrata Milo Đukanović, izgubio je izbore i tek tada je odstupio sa vlasti. Tristo hiljadima građana Crne Gore na ulicama tokom litija nije ga ponukalo da preda vlast, naprotiv. Njegov politički otac Slobodan Milošević prvo je izgubio izbore 24. septembra, pokušao da manipuliše izbornim rezultatima i tek onda je došlo do protesta… I tako dalje, primera je na pretek. U našem slučaju imamo pokušaj preuzimanja vlasti „puškama i vijanjem po ulicama“ UPRKOS izbornim rezultatima što nema veze sa demokratijom i narodnim nezadovoljstvom već sa nastojanjem da se preuzme vlast po svaku cenu ne mareći za posledice. Najnoviji napadi na patrijarha Porfirija zbog objavljivanja dela njegovog govora u koji se učitava napad na žene i mržnja prema slabijem polu deo je iste agende – da se svi ključni autoriteti u društvu prikažu ružnim prljavim i zlim – predsednik, patrijarh… pa i sama država koja je oličenje i izvor zla te bi oružana pobuna i nasilje bili samo nužna i neophodna stvar. Nasuprot ovim grupacijama i težnjama nalazi se pristojna, demokratska, zdrava i većinska Srbija koja je najveća brana destruktvnim planovima i tendencijama. Ona je najveća brana sumanutosti i pokušajima da se tragedije zloupotrebe za najprizemnij političke ciljeve. Ipak da bi se tekuća obojena revolucija u pokušaju završila fijaskom što je najizglednije, većinska, normalna Srbija ne sme da ostane nema, tiha i pasivna, već da dostajanstvenim, mirnim ali odlučnim angažmanom stavi do znanja destruktivnim snagama da im neće predati državu na tacni. Posle te predaje usledila bi kapitulacija kada je reč o Kosovu i Metohiji, Pink i Hepi ne bi bili ukinuti jer ih nisu ukinuli od 2000. do 2012. dok su bili na vlasti, naprotiv pohrlili su na iste 6. oktobra 2000. Rijaliti programi ne bi bili ukinuti jer ih nisu ukinuli dok su bili na vlasti,naprotiv doveli su ih oni u vidu Velikog brata na, tada, njihovu ključnu televiziju B92. Kosovo ne bi vratili u sastav Srbije, naprotiv, bili su nemi prilikom pogroma Srba i paljenja crkava i saglasili su se sa premeštanjem rešavanja kosovskog pitanja iz UN u EU što je kamen o vratu zbog koga se davimo i danas… Dakle, imamo konkretno istorijsko iskustvo i argumente da ne bi bilo ništa bolje, naprotiv.
