Планинари из Новог Сада, Бачке Паланке, Сирига, Зрењанина и Беле Цркве, одазвали су се у суботу, 27. октобра 2021. планинарском маршу у част наших предака и њихове храбре борбе у Колубарској (Сувоборској бици). У питању је републичка акција чији је домаћин ПСД „Ћира” из Лајковца. Скуп планинара организован је на отвореном. Приређено је слано и слатко послужење. Након пријаве око 50 удружења са преко 600 планинара из Србије и Републике Српске међу којима је било и много дечице, формирала се колона на чијем челу су ишли водичи али и мушкарци у војничкој униформи са заставама. Дежурала је медицинска екипа, придружили су се и чланови Горске службе спасавања Србије.
Планинари су обишли археолошко налазиште Анине, најбоље очувану римску палату из 3 или 4. века н. е. Локалитет још зову Гамзиград на Љигу јер се истоимена река само километар даље улива у Колубару. Затим су посећене коте Човка где су вођене најљуће битке, као и споменик Димитрију Туцовићу на Враче брду где је погинуло 20 хиљада српских и 30 хиљада непријатељских војника. Код манастира–костурнице Ћелије лајковачке, одржан је парастос војсковођама и војницима страдалим за веру и отаџбину. Ту су похрањене и кости аустроугарских војника, првенствено Чеха, те видимо и звоно са трновим венцем посвећено палим војницима Девете прашке пешадијске дивизије.
Игуман манастира Ћелије колубарске, о. Доситеј Хиландарац захвалио је свима који су дошли на ходочашће и прошли стазама где су гинули наши славни борци. Подсетио је да је битка почела у време празника Ђурђиц те да је манастирска црква посвећена управо Св. Ђорђу. Да је саграђена на темељима средњовековне цркве после Првог светског рата, над хиљадама костију палих војника. За две године црква ће обележити 100 година обнове и потребно је да се фрескопише. „Мале су наше речи да искажемо поштовање за љубав наших предака”, рекао је о. Доситеј. Стихове песама „Војничко писмо” и „Мати и син” В. И. Млађег казивала је драмска уметница и професорка Биљана Ђуровић из Београда. Домаћини су код манастира послужили кувано вино и чај.
О славном војсковођи Мишићу говорио је његов потомак преко најстаријег брата Николе – Миодраг Мишић из Струганика. Овом приликом, посетиоци су чули да је Живојин рођен у Струганику 20. јула 1855. као тринаесто дете својих родитеља Радована и Анђелије. Братство Мишића потиче од Каљевића из села Тепићи са Дурмитора. Прошао је Живојин све, од чувања оваца и коза по сувоборским брдима, до комаданта Прве српске армије на Колубари. Био је начелних победоносне солунске офанзиве и први начелник Генералштаба војске Краљевине СХС. Три пута пензионисан и поново враћан кад је то требало отаџбини и народу. Као творац војне стратегије и доктрине, признат за највећег стратега 20. века. Његово ратовање проучава Америка на Вест Поинту. Умро је у Београду 20. јануара 1921. и сахрањен на Новом гробљу.
О војводином детињству сазнајемо од г. Миодрага, да Мишића са 10 годину дају у школу на инсистирање сеоског кмета. Школа се налазила код садашњег манастира Рибница. Потом га старији брат Лазар на старој кобили води у Крагујевац на школовање само да га ослободи оваца и коза које су му тешко падале. За годину дана, у Крагујевцу завршава два разреда. Тамо га у сеоској одећи и опанцима малтретирају варошка деца, после чега је Мишић пружио отпор јачима од себе, те га више нису дирали. После гимназије у Крагујевцу и Београду, уписује војну школу, артиљеријску 11. класе коју је завршио у Београду упоредо са ратом са Турцима. Службу није бирао, него где га потреба одведе. На балу упознаје Лујзу, ћерку богатог предузетника протестантске вере који је радио Старо здање у Аранђеловцу. Ту је млад официр у Лујзин блокчић на свих 10 плесова одмах уписао своје име. Венчавају 1884. се у Храму Вазнесења у Београду на негодовање њених родитеља који се никад нису ни помирили са младенцима.
Имали су Мишићи леп брак, три ћерке и три сина. Најстарији синови Радован и Александар учествовали су са војводом као официри у Првом светском рату. Трагедија његових синова је у Другом светском рату. Радован бива заробљен, умро је у немачком логору. Средњи син Александар оснива Равногорски покрет са Дражом Михајловић. Пошто Немцима нису предали оружје и потписали капитулацију у Дивцима код Ваљева, Немци долазе у Струганик. Опкољавају кућу где је боравио штаб. Александар Мишић узима Дражин шињел и навлачи потеру на себе. Немци прекидају опсаду, пале кућу штаба и одводе га у Ваљево. Тамо им се Александар обраћа на немачком да он није Дража. Нуде му поштеду живота али да сарађује са окупатором пошто је делом немачке крви. Одбија то речима да је део његове немачке крви заувек истекао на бојном пољу. Стрељан је у Ваљеву 1941. Најмлађи син Војислав одлази у партизане, преживљава Голи оток и Информбиро, те умире у Београду 1948, чиме војвода остаје без сва три сина.
Тешке моменте преживео је војвода и у својој војничкој каријери. Како су 1903. у Мајском преврату убијени краљ и краљица, круг завереника је био и против војводе Мишића који је био краљев ађутант. Важан је и претходни моменат: са краљем је Мишић боравио на првим обновљеним олимпијским играма у Атини, те посетио Хиландар, када је и донето Мирослављево јеванђеље у Србију. Дакле, пензионишу војводу 1904, он пише браћи да продају нешто земље да ишколује децу, задужује се код банке и 1907. издаје књигу „Стратегија” коју данас свет проучава. Враћају га у службу 1909. након анексионе кризе. Следе Балкански ратови 1912. и 1913. Након ратова, опет им више није потребан те га удаљују из службе. Објавом рата 1914. Србији од стране Аустругарске, Радомир Путник враћа Мишића у службу. После Цера и Дрине, када је 260 хиљада Аустроугара напало наших 120 хиљада војника- сељака у опанцима, повлачи се Прва армија према Ваљеву. Војвода Путник шаље свог помоћника Мишића да преузме војску од рањеног Бојовића са речима „идите, и шта учините, учињено је!” Постоји споменик на Рибничком мосту у Мионици где је Мишић зауставио Прву армију да не бежи више од Шваба. Тиме је хаотично одступање претворио у организовано, покушавајући да их под Сувобором мало одмори, нахрани и обуче. Гранате које су дочекали од Француза нису одговарале по димензијама, жене и деца их у заводу морају да прераде док су „људи” на фронту. Другог децембра Мишић издаје наредбу за контраофанзиву против непријатеља. Трећег дана по завршетку Колубарске битке, звонила су звона Нотр Дама за победу једне мале земље над моћном Аустроугарском царевином. Мишића унапређују у војводу.
Године 1915. влада пегави тифус, Ваљево је град смрти. Поново објава рата Србији од Аустроугарске и Немачке, прикључује се Бугарска. Мишић се у Пећи супротставља напуштању земље. По преласку Албаније, поново га стављају у нераспоређене. Године 1918. када се формирао Солунски фронт, Мишић издаје наредбу да се крене у напад до граница издржљивости коњске и људске снаге. За само 45 дана пређено је 750 км. У тој новој ослобођеној земљи, Мишић је начелник генералштаба војске Краљевине СХС за коју он није био. Сматрао је да са Хрватима и Словенцима нема договора, да су им Срби требали само док их ослободе.
Да се свега тога још једном подсетимо, не постоји боље место и бољи предавач од Мишићевог потомка. Колубара тече и памти а планинари негују сећање на славне претке, зато су се кући вратили са још једним беџом на којем је војводин лик.
Текст и фото: В. Раонић;
You must be logged in to post a comment.