На почетку овомесечне трибине, Данило Копривица истиче податак да се у последњих тридесетак година број џамија у Русији повећао за више од 80 пута, данас их има око 8.500. Један од разлога је свакако све већи број руских грађана муслиманске вероисповести као и нормализација односа између православне и муслиманске Русије.
Ово је прича о вековном суживоту различитих верских заједница, прича о култури, историји, о актуелној политици коју је аутор испричао прелазећи речима и сликама многе епохе и хиљаде километара руске друштвене маршуте, на путу од најстаријег и најјужнијег града данашње Руске Федерације, па све до њеног најсевернијег милионског града – града са најевропскијим лицем Русије – од Дербента до Санкт Петербурга.
Са географског становишта, руски муслимани се деле у три групе. Једну групу чине Татари и Башкири. Они су претежно компактно настањени у регионима Поволжја и на Уралу. Другу групу чине муслимани Северног Кавказа (Ингушетија, Чеченија, Дагестан, Кабардино-Балкарија, Карачајево-Черкесија). Трећу чине муслиманске мањине широм Русије, укључујући и мигранте из Средње Азије, Азербејџана и Северног Кавказа. Иако се све ове групе међусобно разликују, не само етнички, већ и културно, па и у погледу практиковања исламске вере, све ове групе користе руски језик као језик свакодневне а не ретко и верске комуникације. Тако је руски језик, истиче Копривица, поред ислама „пупчана врпца“ која све ове међусобно сличне групе обједињује у посебан „руски ислам“.
На крају, аутор истиче да Русија данас има више него добре односе са скоро свим значајнијим државама са већинском муслиманском популацијом, без обзира да ли су оне секуларне или су исламске. Најбољи пример је, свакако однос Русије и Ирана који је пружио велику војну помоћ у актуелним догађајима на тлу Украјине.