На самом почетку трибине, др Милош Савин указује на чињеницу да при уједињењу, када је Војводина у питању, Срем као део Хрватске није био споран. Међутим Банат, Барања и Бачка јесу. Било је неопходно донети одлуку о њиховом оцепљењу од Мађарске и на томе су инсистирале демократе на челу са Милутином Јакшићем, Тихомиром Остојићем и Васом Стајићем а одлуку је подржао и значајан део радикала. Напослетку, одлучено је да се донесе одлука о оцепљењу од Мађарске и одлука, како парафразира Милош Савин, о прикључењу Краљевини Србији која ће гарантовати демократске тековине, права свих етничких заједница и читав низ услова који су наведени у тој одлуци. Формирана је и Народна управа која би требала да спроведе оцепљење од Мађарске доследно. До коначног разграничења Краљевине СХС и Мађарске дошло је 4. јуна 1920. Тријанонским споразумом, а до коначног разграничења у Банату са Румунијом 10. септембра 1920.
У наставку трибине Савин указује на разочарање због укидања „покрајинске владе” које је било у сенци радости због националног уједињења и оцепљења од Угарске. Српско становништво је чинило само релативну већини од 33,7% у Војводини, па је постојао и страх од превласти несловенског становништва, чије су антијугословенско деловање подржавале суседне државе. Припадници несловенских народности у овом периоду, још увек су доживљавали Војводину као искључиво српску творевину.
Војводина је, наглашава Савин, од свих југословенских покрајина, плаћала и посебан ратни порез. Деловало је да је циљ оваквог односа према Војводини, не обнова разорене и у рату страдале Србије, већ задовољавање интереса београдских ратнопрофитерских лобија, који су Војводину видели као ничију земљу, идеалну за експлоатацију. Још 1919. пре споразума о разграничењу са Мађарском и Румунијом, међу војвођанским радикалима, дошло је до разочарења начином на који се према Војводини поступа, о чему сведочи њихова штампа.