Мучну и болну тему о којој говори „преко реда“, а истиче како је то требало урадити и раније, Горан Шарић посвећује успомени на трагично страдалу децу и чувара из ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду. Он наводи како су многи из разних сфера друштва упозоравали да се овакве ствари могу десити у школи и апелује на мајке и све оне који се баве педагогијом и одгојем деце да пажљиво саслушају трибину у којој разложно говори о узроцима, последицама али и могућим решењима за предупређивање овог проблема. Пре саме приче о насиљу, Шарић подсећа на тренд лешинарења који је подједнако озбиљан, а који је у све већој мери присутан у медијима. Због стравичних злочина регион је показао да је уједињен у исказивању туге, али не сасвим. Наиме, трагична смрт деце искоришћена је како би се у више наврата јавили „аутошовинисти да пљуну по српском народу“. „Ја не кажем да је стање у Србији добро, али не можете наративом ваших непријатеља критиковати свој народ“, наводи Шарић и упозорава на тровачки карактер појединих медија.
Утврђено је да је за само годину дана вршњачко насиље у порасту за 40 посто, а као основни узрок великог броја проблема Шарић именује дисфункционалну породицу: „Покажи ми проблематично дете и ја ћу ти показати разорену породицу“. Остали узрочници су присутност насиља и неморала у медијима – због чега се овакво понашање прихвата као средство решавања проблема и начин за истицање, затим неадекватност школских програма који подразумевају бујање дечјих права и форсирање индивидуалности, те култура толеранције на насиље које се слави као храбро понашање, нездрава храна пуна хормона, дарвинизам који афирмише борбу за опстанком, омаловажавање вере и ругање природи. Подсећајући на речи Саше Боројевића, Шарић наводи како је свако дете или злостављач или жртва или посматрач или помагач и сликовито објашњава промене у образовном систему набрајајући проблемске ситуације и начине њиховог решавања 1981. и 2011. године. Предлози за превенцију насиља у школама базирани су на идејама Ранка Рајовића, где је као нарочито важно истакнуто враћање ауторитета наставнику. Осим тога, потребно је успорити проток информација које долазе до детета, ограничити му приступ друштвеним мрежама и сакрити од њега неприхватљиве садржаје, а увести што више кретања. Шарић препоручује и адекватну литературу која третира ове проблеме и подсећа на молитву пастора Џоа Рајта за све нас који смо „изгубили духовну равнотежу и изокренули све вредности“.