Војводина, Србија и Тамишки Банат представљали су специфичну административну област у оквиру Хабзбуршке монархије, обликом налик круновини, иако формално то никада нису постали. У раној фази функционисања ове области, до 1851. године, под управом гувернера Фердинанда Мајерхофера, институције су биле релативно отворене према Србима. У деловима са српском већином, српски језик је имао доминантну улогу и активно је коришћен.
Међутим, доласком Коронинија почиње јачање Баховог апсолутизма. Овај период обележила је снажна централизација и германизација, развој ригидног полицијског апарата и система надзора, што је стварало атмосферу контроле и потказивања. Политика нове управе настојала је да сузбије елементе народних култура, не само Срба, већ и других већинских народа у Војводини – Немаца, Румуна и Мађара. Ове мере значајно су утицале на укупни друштвени и културни живот региона, сужавајући простор за локалну аутономију и идентитет.