Предавање историчара Милоша Савина на тему „Идеје о федерализацији Хабзбуршког царства и питање Српске Војводине“ на Јутјуб канали КЦНС

Предавање историчара Милоша Савина на тему „Идеје о федерализацији Хабзбуршког царства и питање Српске Војводине“ (30.6.2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу. Године 1849. донет је патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, који ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. Војводина је представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних српских одлика. Она је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског српског грађанства. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев румског и илочког среза који су припојени Хрватској. Након укидања Српске Војводине аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. Одлучено је да овај сабор буде расправно-политичког, а не црквено-школског карактера. Доминантни конзервативци и клерикалци сматрали су да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара и бечку камарилу, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била изиграна и погажена. У свом виђењу решења у Сабору се формирала још једна струја, такође конзервативна, на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем, која је предлагала српско-хрватску концепцију. Они су се залагали да се под покровитељством Беча поново успостави Војводина, која би одмах ступила у једнакоправни савез са Хрватском чиме би био формиран нови државно-правни чинилац, који би потом отпочео преговоре са Угарском о склапању новог државног уговора.