Први део трибине о Хладном рату – од Фултона до Пекинга, Милорад Вукашиновић омеђава Черчиловим хладноратовским говором и Кисинџеровом посетом Кини, када је Хладни рат ушао у нову, динамичнију фазу. Наслов је, како Вукашиновић наводи, амбициозан, будући да расветљавање одређених догађаја захтева изигравање детектива, као и формирање целине од бројних чињеница, нарочито оних које су недовољно публиковане, а од фундаменталног су значаја. Он најпре говори о необичној ситуацији након Другог светског рата и „двострукој победи“ у непрекидном сукобу два начела – копна и мора, чији се одјеци виде и у бројним ратовима касније. Ситуација која је недовољно истражена, а која је доста утицала и на неке савремене феномене, упориште има у узроцима пада Италије. Наиме, ватиканска дипломатија, главни покретач Хладног рата, подржавала је фашистичке диктатуре, а са Саветом за иностране послове, моћном организацијом која је на рушевинама економске кризе преузела власт у Америци, повезала се у циљу сузбијања совјетског утицаја. Вукашиновић прави интересантну дигресију којом објашњава утицај Ватикана у САД, односно, тајно обнављање односа након прекида 1867. године, који је наступио када је одлучено да се Ватикан не може посматрати као држава, него искључиво као црква.
Након разговора о католичком покрету у САД, када је америчка штампа попут часописа The New York Times спроводила пропаганду Ватикана, а новинари попут Ане Макормик својим текстовима стварали антисовјетску атмосферу, Милорад Вукашиновић говори о Југославији у хладноратовском периоду, тајним Титовим посетама папи, штампи која није смела да пренесе одређена сведочења и бројним ситуацијама које повезују Ватикан и НДХ. Повратак ратног злочинца Крунослава Драгановића велика је трагедија, будући да се идеолог усташког покрета мирно вратио у земљу, уместо да му се судило. Вукашиновић говори и о прећуткивању Јасеновца, што је од прворазредног значаја за Ватикан, будући да је реч о једином простору у Европи које сведочи о вези Ватикана са геноцидом.