Деликатној теми о којој је много тога речено и на Трибини младих КЦНС историчар Милован Балабан приступа са становишта генезе идеје о Хрватској као независној држави. Он наводи како се наратив од деценија које је обележио комунизам до данас драстично изменио, с обзиром на то да су раније замагљивани прави мотиви погрома који је спроведен у НДХ. Балабан истиче како је „тисућљетни сан“ о самосталној хрватској држави присутан и 1102. године када је Хрватска постала круновина у оквиру угарске државе, али да њени простори нису доживели уједињење иако су неке области имале своју аутономију. Константна разједињеност пратила је поменуте делове и касније, када је 1867. године нагодбом Немаца и Мађара хрватски простор додатно фрагментиран. Истина је да, како Балабан наводи, у другој половини 19. века долази до политичког и културног зближавања Срба и Хрвата, али и до анимозитета између два народа. Балабан нарочиту пажњу поклања јачању католичког уплива у хрватску националну идеју и конгресу из 1900. који је проценио како је потребно хомогенизовати народ на католичкој основи, те изједначио хрватство и католичанство.
На трагу Екмечићеве идеје да је религија вододелница народа, Балабан закључује да су јачањем свести о томе како су сви католици Хрвати настали обриси онога што постаје озбиљан национални програм. Много пре Задарске кристалне ноћи, 1902. године у трајању од неколико дана у Загребу бива уништено све што је српско. Балабан напомиње како је НДХ одмах по настанку била институционално изграђена држава коју је хрватски народ одушевљено дочекао, док су се изузеци у опхођењу према овој идеји јавили тек када је почела да показује своје монструозно лице. Јасно је било да су Срби непожељни и да ће доћи до страдања, али они су пре свега подлегли дехуманизацији, што је процес који ствара амбијент погодан за злочин као реалан продукт оваквог низа.