У оквиру разговора о овим важним и осетљивим историјским процесима, Огњен Карановић је указао на чињеницу да у делу српске, а свакако и регионалне, па и светске јавности до данас опстају различити, научно-методолошки непроверљиви, политикантски наративи о узроцима и последицама резултата раслојавања и сукоба унутар Савеза комуниста Србије после Титове смрти, а који су оконачани на чувеној Осмој седници Централног комитета у септембру 1987. године. У првом делу излагања, Карановић је представио историјат односа између две фракције унутар Савеза комуниста Србије, те је пажњи јавности препоручио анализу процеса идеолошко-политичких „раслојавања“ у партијско-кадровском систему Србије од 1981. до 1987. године. Представио је и анализу историјско-политичке улоге Слободана Милошевића и Ивана Стамболића у наведеним процесима. У другом делу излагања Огњен Карановић је говорио о узроцима и непосредном поводу сукоба између две фракције у Савезу комуниста, као и о историјату саме Осме седнице. У закључним анализама, Карановић је изнео тврдњу да Осма седница није представљала иницијалну капислу, која је покренула дисолуцију Југославије, нити је била узрок ратне трагедије на простору бивше Југославије у последњој деценији претходног столећа. Такође, нагласио је да је Осма седница уистину представљала почетак епохе јачања власти Слободана Милошевића, али и зачетак процеса, који је историографија, као и масовна култура упамтила под термином Антибирократска револуција. Карановић је утврдио да су наратив и политикантска инструментализација Осме седнице генерисани од стране хрватских и других постјугословенских националних елита и сепаратистичких снага, како би овај историјски догађај послужио као оправдање за свесно индуковање почетка разбијања друге Југославије.