Предавање историчара мср Огњена Карановића „СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ОД ТИТОВЕ СМРТИ ДО АФЕРЕ АГРОКОМЕРЦ“ (22. 5. 2024) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
На почетку предавања Огњен Карановић казао је да су у Историји Републике Српске Ненад Кецмановић и Чедомир Антић период развоја Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине после 1966. године назвали „епохом производње присилног заједништва“. Заиста, уместо дотадашње званичне идеолошке платформе о „братству и јединству“ афирмисана је теза о потреби постојања тзв. „републичког патриотизма“, односно суживота босанскохерцеговачких народа и народности. У тој констелацији међуетничких односа толерисани су ограничени интегритети, па и интереси националних идентитета српског и хрватског народа, а чак је и статус муслиманске заједнице уздигнут у ранг нације. Међутим, датим идентитетима претпостављена је поменута теза о припадности становништва БиХ неком босанскохерцеговачком политичком профилу. Конфедерализација Југославије, „крунисана“ уставом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године, условила је политичко мобилисање интереса федералних једница, као де факто националних држава, али је истовремено ослабила интегративне процесе у БиХ. Креирање новог идентитета генерисало је потребу за обезбеђивањем међунационалног реципроцитета у свим друштвено-политичким организацијама и институцијама Босне и Херцеговине. Наведена околност омогућила је хрватској компоненти својеврсни излазак из „политичке изолације“ која је била присутна још од времена нестанка геноцидне Независне Државе Хрватске. Након пропасти МАСПОК и Титове смрти, уз популаризацију потпуно измишљеног догађаја насталог у вези са тзв. „указањем Богородице“ у Међугорју, постепено је долазило до уздизања новог таласа хрватског национализма. „Афера Агрокомерц“ и „Афера Неум“ условила је нестанак политичке монолитности у социјалистичкој БиХ и губитак ауторитета код партијско-републичке врхушке, до тада предвођене Бранком Микулићем, браћом Поздерац, Матом Андрићем и другима. Пут према демократизацији БиХ био је отворен, али нерешено национално питање, релације између Срба и Хрвата у периоду распада хладноратовског поретка и Југославије, уз инволвираност иностраног политичког фактора у југословенској кризи, истовремено су омогућили и дисолуцију Републике и то у пламену грађанског, међунационалног и међуверског рата.