Алекса Шантић – родољуб, занесењак у љубави, боем… Његове песме живе и живеће докле год је људи, нација, рата и љубави. Сви његовом душом исписани стихови говоре једноставно, да може да разуме и научењак и дечак, а опет распирују срце.
Рођен за време Османског царства у Мостару 27. маја 1868, а на вечни починак је пошао 2. фебруара 1924. у родном граду који је тад био у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Алекса Шантић оставио је иза себе значајно песничко богатство.
Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а о томе колико није волео туђину, најбоље говори песма „Ја не могу овде“ која је настала захваљујући његовом једнонедељном боравку у Женеви.
Узори су му били Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних песника Хајнрих Хајне. Био је таоц у Првом светском рату, а по завршетку је изабран за члана Српског одбора у родном му Мостару. Протест против мучне садашњости најјасније је исказан у стиховима „Сву муку твоју, напор црна роба, појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру бациће мрве… О срам и грдоба.“
Шантићеву поезију карактерише највише једноставност израза, а Јован Скерлић је за његову родољубиву поезију и патриотизам рекао да он воли пук, живе људе и сељака, а не народ као загонетну целину. Лако прониче у саму суштину себе и живота. Његове песме служе одуховљењу, скројене из сабраног његовог духовног искуства. Песник је породичне атмосфере, а поезија има наглашену семантичку и мисаону експресивност.
Друга сфера његовог песништва посвећена је женској лепоти коју „Емина“ најлепше осликава :“С грана вјетар духну па низ плећи пусте, расплете јој оне плетенице густе. Замириса коса ко зумбули плави, а мени се крену бурурет у глави.“
Песма је сада једна од најлепших севдаха која се врло често изводи уз музички аранжман.
Све што би се и могло рећи и написати о Алекси Шантићу, мало је и оскудно. Оставио је једно национално наслеђе за које је појединац лично најбољи критичар.
За Војвођанске вести Анђелија Петревски, професор српско језика и књижевности
Related
