SAČUVATI DETE U SEBI / LUTKU U POZORIŠTU – PIERROT 201911. Internacionalni lutkarsko-dramski festival za odrasle (24-29 sept 2019.) Stara Zagora; Bugarska (II deo)
dan drugi:25.09.Drugi dan festival je započeo sa sintetizovanim performansom koji kombinuje moderni ples, pozorište, muziku i pokret “Цъфнали очи“ (Treptajuće oči). Ovaj interesantan ali pomalo introvertan performans je rađen u koprodukciji „Malog tatra“ iz Budimpešte (Mađarska) i Državnog lutkarskog pozorišta iz Slivena. Nakon toga smo se gledali projekat “Самодива” (Šumska nimfa) koji nas je upoznao sa bugarskom folklornom tradicijom a izveli su ga glumci pozorišta Ljubomir Kabakčijev“ iz Kaznlaka (Bugarska). U neposrednoj blizini Državnog lutkarskog pozorišta, „starom gradu iza planine“, (bukvalni prevod), Stare Zagore nalazi se kuća znamenitog arhitekte Dimova u kojoj se danas nalazi,vredan pažnje, antikvarijat i privatna galerija. U tom prostoru je otvorena retrospektivna izložba crteža, skica, projekata za lutke i scenografije velikog bugarskog scenografa arh. Ivana Coneva (1929-2017) koji je u svojoj karijeri ostavio dubok trag u teatrima širom sveta. U istom prostoru se nakon otvaranja pomenute izložbe desila promocija knjige „Istorija za časovnik,lutke ilipov čaj“. Ovo monografsko izdanje nam govori o šezdesetogodišnjici Državnog lutkarskog pozorišta u Staroj Zagori.U popodnevnim satima smo, u zvaničnoj selekciji, imali priliku da vidimo „Error 404“ (Greška 404), prva predstava koja je podigla nivo pažnje, prvenstveno mlađeg dela publike a nije ostavila ravnodušnom ni prisutni deo stručne javnosti. Ova neverbalna postavka mladog španca Wagnera Galla, Teatar „Angeles de trapo“ (Krzneni anđeli), Malaga (Španija), sa puno biografskih elemenata, je uspela da nam približi virtuelnu realnost na koju su „osuđeni“ mladi ljudi diljem planete Zemlje. Vešto kombinujući lutkarske elemente (lutka neodoljivo podseća na autora) i svima dostupne elektronske uređaje je pokušao da nam dočara svoju svakodnevnicu i događaje koji mogu da drastično utiču ili na svakodnevnicu koja se naziva život. Paralelno, priču na videu bimu prati originalni snimak, sa mobilnog telefona, udesa koji je imao dok je vozeći skejtbord gledao u telefon, pri tom ga je udario automobil. Ipak se čini da lucidnoj zamisli o društvenoj zaslepljenosti savremenim tehnologijama nedostaje poznavanje zanata u dramaturškim i animatorskim segmentima jer povremeno, tokom priče, dolazi do praznog hoda ali sa obzirom da je čitav projekat proizašao iz self-service radionice ovoga mladog umetnika tek možemo da očekujemo kvaltetne radove, ukoliko ga život ne preusmeri na neke druge vode. U večernjim satima smo imali priliku da na sceni Državne opere gledamo, van konkurencije, No teatar. Gosti iz Japana, teatar “Jamamoto”- Oska, su nam prikazali svoje tradicionalno Pozorište kroz dve etide: “Hagaromo” (Plašt od perja) i “Tsuchigumo” (Zemaljski pauk). Svi zainteresovani su imali priliku da uživaju u jedinstvenim maskama, kostimima, specifičnoj muzici i igri vrhunskih umetnika koje retko imamo priliku da vidimo na ovim prostorima.Oni koji su još imali snage su nakon izvanrednih japanskih umetnika mogli da prisustvuju koncertu za saksofon sa vizuelnim efektima Viktora Tota, Budimpešta (Mađarska) koji je održan u Regionalnoj biblioteci “Zaharij Knjažeski”. dan treći: 26.09. Posle napornog, drugog dana u život nas su nas vratili “Krug života”, predstava studenata, završne godine NATFIZ “Kr.Sarafov” iz Sofije (Bugarska), u klasi profesora Ženi Pašove, reditelj dr. Mihaela Tjuleva. Velika je šteta što je ova predstava nije uvrštena u zvaničnu selekciju jer je, bukvalno, publiku digla na noge koja je dugotrajnim, zasluženim aplauzom nekoliko puta vraćala ove fascinantno talentovane, mlade glumce. Nekoliko znalački povezanih etida nam tokom sedemadesetak minuta pričaju čitav život. Ovi mladi ljudi svojim telima, glasovima, kosom, očima, emocijama nas upozoravaju da životni krug zavisi od nas samih, naših stavova,ophođenja prema drugima, prirodi ali i od činjenja ili ne činjenja nekih ljudi sa kojima se svakodnevno susrećemo. Devetnaest mladih glumaca već sutra mogu da zaigraju u svakom teatru na svetu i uveravaju nas da bugarski teatar, ne samo lutkarski, ne treba da se brine za svoju budućnost. U popodnevnim satima je u foajeu Državnog lutkarskog teatra predstavljena knjiga Stefana Jankova, “Pozorišna geografija, istorija, ličnosti”. Autor nam priča o svom životu koji proveo u teatru, to su priče “začinjene ukusom crvenog vina, nežnostima i toplim rečima.” U večernjim satima smo gledali predstavu “Nos”, po Gogoljevoj noveli, adaptacija Ina Božidarova, reditelj: Veselka Kunčeva u produkciji Teatra 199 “Valentin Stojčev”, Sofija (Bugarska) i ponovo je publika ispratila aktere ovacijama. Ova metaforična priča o značajnom činiocu ljudskog lica kojeg možemo susresti u milion različitih oblika i mirisa je ispričana fascinatno. Dvoje odličnih glumaca, Polina Hristova i Georgi Spasov su do perfekcije doveli glumačku igru koristeći sve raspoložive lutkarske, igračke i glasovne elemente koji su im bili na raspolaganju. Možemo reći da je stručni deo prisutne publike nakon devedesetak minuta ove teatarske rapsodije “namirisao” favorite ovoga festival. dan četvrti: 27.09. Petak je počeo “bez odeće”, vreme je bilo toplo kao u sred leta, ali ovoga puta se radilo o tome da smo na kamernoj sceni, Dramskog teatra, gledali predstavu Studija za savremni ples i pantomime “Panta rei” iz Plovdiva (Bugarska) pod naslovom “Bez odeće”. Performans koji nam govori o depersonalizaciji savremenog društva. Možemo je videti na različite načine,kroz ispraznost, želju da ličimo na neke druge, oklevanje, sumnju, strah od ljubavi… mlade glumice su kroz ples i brdo “second hend” odeće pokušale da nas upozore na neutaživu želju potrošačkog društva za sumanutim dokazivanjem sopstvenog statusa… Nakon ove, pomalo nedefinisane priče, na velikoj sceni Dramskog teatra smo videli potresnu priču “Poslednji put za Terezin”, koju nam je sa puno emocija donela trupa “Hilary Chaplain” iz Nju Jorka (SAD). Ova zastrašujuća povest nam kroz muziku, vizuelnu umetnost i poeziju pokazuje da je i u nečovečnim uslovima koncentracionog logora moguće pronaći prijateljstvo koje će vam pomoći da preživite najteža iskušenja. Uz pristojnu dozu komediografskih elemenata u neverovatnim uslovima dobijamo priču o prijateljstvu između poznate kabaretske plesačice i miša, između fikcije i istorijskih činjenica, između ugnjetavnja i pobune iz svega proizilazi da je ipak sve moguće. Tako smo došli do “kolateralne štete” tj. do još jedne ratne priče koju su nam ispričale devojke iz “Klase 5×5” i teatra “Azarjan”, Sofija (Bugarska), na sceni Državne opere. “Kolateralna šteta” je dramatizacija novele iz knjige “Rat nema žensko lice”, beloruske književnice, dobitnice Nobelove nagrade, Svetlane Aleksijevič. Ova potresna priča nas suočava sa fantazmogorijama devojčica opčinjenih borbom za “novi život”. Kolika je cena koju žene moraju da plate na liniji fronta? Da li neko može da ide u rat sa koferom punim čokolade? I pored velikog truda izgleda da su se ove ambiciozne devojke uhvatile u koštac sa prevelikim zalogajem. U večernjim satima smo imali priliku da vidimo najbolju predstavu prikazanu na ovogodišnjem festivalu koja ipak nije ovenčana nagradama iz prostog razloga, nije bila u zvaničnoj konkurenciji. Naime, selekcija se završava krajem godine a premijera “Poslednjeg čoveka” je izvedena neposredno pred početak ovogodišnjeg izdanja Pierrot-a. Dramatizaciju i režiju, Orvelovog romana “1984”, potpisuje Veselka Kunčeva; scenografiju i lutke je izradila Marieta Golomehova; muziku su komponovali Hristo Namliev i Milica Gladniška; koreograf: Marija Dimitrova; 3D mapping: Polina Gerasimova; produkcija: Državno lutkarsko Pozorište Stara Zagora. U predstavi, pored Milice Gladniške, k.g. u ulozi “Velikog brata”, igraju članovi starozagorskog lutkarskog pozorišta: Latina Berovska, Tanja Georgijeva, Marija Džojkeva, Ljuben Čanev, Kalojan Georgijev, Kiril Antonov i Cveti Penjaški. Pošto gajim poprilično prijateljstvo sa ljudima iz Stare Zagore, domaćinima i organizatorima festivala pa se moj komentar može tumačiti kao pristrasan, citiraću kolegu novinara, člana žirija, Tomaza Chimentija koji je za italijanski magazin za kulturu i društvo “Words in freedom” objavio tekst o festivalu u kome kaže: “Još jedno čudo bio je “ Posljednji čovek “ po romanu „1984.“ Georgea Orwella , pravi biser festivala, u produkciji Državne lutkarske kompanije Stara Zagora , organizatora „Pierrota“. Predstava koja bi mogla naterati ljude da plaču širom sveta. Iznad svih je diktator – Big Brother (operska pevačica s kristalnim glasom), ispod nje adepti-subjekti-robovi ovog sveta budućnosti u kojem su ljudi izgubili slobodu, mogućnost izbora, imena. Oni postaju brojevi, potrošači , izvršitelji naloga, obespravljeni, indoktrinirani, posebno neznani bez mogućnosti ili želje za pobunom: lobotomizirani. U ovom novom sivom svetu individualizam više ne postoji, ali poput pčela, vi radite za najveće dobro, Velikog Brata, s kaznama i depersonalizacijom, proizvoljnim hapšenjima i ljudima kao automatima. Njihove su kuće četvrtaste i uske niše, sve oko njih je militaristički, eliminisani su književnost i umetnost i sada su ljudi svedeni na guturne zvukove, komprimirane u neprestanom ispiranju mozga. Nema kontradikcije ili protivljenja, um im je očišćen od pamćenja, sve se upravlja pomoću algoritma i ko postavlja pitanja, neprijatelj je naroda. Svojim projekcijama, muzikom, koreografijom, upotrebom lutki, kostimima futurističkih odela ili lica ugrađenih u televizore, “ Posljednji čovjek “ nam je ispunio oči estetikom i sadržajem, tužno nas potsetio na činjenicu da smo mi mogući, budući svet koji nam se ne sviđa, uopšte ne! Svi bi trebali da vide ovu predstavu, svi i svuda.”* Ovaj dan, prepun utisaka, je završio sa veličanstvenim svetlosno teatarskim performansom na otvorenoj sceni u samom centru grada, ispred zgrade Opštinske uprave koji su priredili članovi “Fire theatre MIM-company” iz Sofije (Bugarska). Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković ——————————————————————————-* prevod sa italijanskog u sopstvenoj režiji uz pomoć googl prevodioca korištene fotografije sa oficijelnog sajta “Pierrot 2019”
U večernjim satima smo imali priliku da na sceni Državne opere gledamo, van konkurencije, No teatar. Gosti iz Japana, teatar “Jamamoto”- Oska, su nam prikazali svoje tradicionalno Pozorište kroz dve etide: “Hagaromo” (Plašt od perja) i “Tsuchigumo” (Zemaljski pauk). Svi zainteresovani su imali priliku da uživaju u jedinstvenim maskama, kostimima, specifičnoj muzici i igri vrhunskih umetnika koje retko imamo priliku da vidimo na ovim prostorima.
Oni koji su još imali snage su nakon izvanrednih japanskih umetnika mogli da prisustvuju koncertu za saksofon sa vizuelnim efektima Viktora Tota, Budimpešta (Mađarska) koji je održan u Regionalnoj biblioteci “Zaharij Knjažeski”.
dan treći: 26.09. Posle napornog, drugog dana u život nas su nas vratili “Krug života”, predstava studenata, završne godine NATFIZ “Kr.Sarafov” iz Sofije (Bugarska), u klasi profesora Ženi Pašove, reditelj dr. Mihaela Tjuleva. Velika je šteta što je ova predstava nije uvrštena u zvaničnu selekciju jer je, bukvalno, publiku digla na noge koja je dugotrajnim, zasluženim aplauzom nekoliko puta vraćala ove fascinantno talentovane, mlade glumce.
Nekoliko znalački povezanih etida nam tokom sedemadesetak minuta pričaju čitav život. Ovi mladi ljudi svojim telima, glasovima, kosom, očima, emocijama nas upozoravaju da životni krug zavisi od nas samih, naših stavova,ophođenja prema drugima, prirodi ali i od činjenja ili ne činjenja nekih ljudi sa kojima se svakodnevno susrećemo. Devetnaest mladih glumaca već sutra mogu da zaigraju u svakom teatru na svetu i uveravaju nas da bugarski teatar, ne samo lutkarski, ne treba da se brine za svoju budućnost.
U popodnevnim satima je u foajeu Državnog lutkarskog teatra predstavljena knjiga Stefana Jankova, “Pozorišna geografija, istorija, ličnosti”. Autor nam priča o svom životu koji proveo u teatru, to su priče “začinjene ukusom crvenog vina, nežnostima i toplim rečima.”
U večernjim satima smo gledali predstavu “Nos”, po Gogoljevoj noveli, adaptacija Ina Božidarova, reditelj: Veselka Kunčeva u produkciji Teatra 199 “Valentin Stojčev”, Sofija (Bugarska) i ponovo je publika ispratila aktere ovacijama. Ova metaforična priča o značajnom činiocu ljudskog lica kojeg možemo susresti u milion različitih oblika i mirisa je ispričana fascinatno.
Dvoje odličnih glumaca, Polina Hristova i Georgi Spasov su do perfekcije doveli glumačku igru koristeći sve raspoložive lutkarske, igračke i glasovne elemente koji su im bili na raspolaganju. Možemo reći da je stručni deo prisutne publike nakon devedesetak minuta ove teatarske rapsodije “namirisao” favorite ovoga festival. 
dan četvrti: 27.09. Petak je počeo “bez odeće”, vreme je bilo toplo kao u sred leta, ali ovoga puta se radilo o tome da smo na kamernoj sceni, Dramskog teatra, gledali predstavu Studija za savremni ples i pantomime “Panta rei” iz Plovdiva (Bugarska) pod naslovom “Bez odeće”. Performans koji nam govori o depersonalizaciji savremenog društva. Možemo je videti na različite načine,kroz ispraznost, želju da ličimo na neke druge, oklevanje, sumnju, strah od ljubavi… mlade glumice su kroz ples i brdo “second hend” odeće pokušale da nas upozore na neutaživu želju potrošačkog društva za sumanutim dokazivanjem sopstvenog statusa…
Nakon ove, pomalo nedefinisane priče, na velikoj sceni Dramskog teatra smo videli potresnu priču “Poslednji put za Terezin”, koju nam je sa puno emocija donela trupa “Hilary Chaplain” iz Nju Jorka (SAD). Ova zastrašujuća povest nam kroz muziku, vizuelnu umetnost i poeziju pokazuje da je i u nečovečnim uslovima koncentracionog logora moguće pronaći prijateljstvo koje će vam pomoći da preživite najteža iskušenja. Uz pristojnu dozu komediografskih elemenata u neverovatnim uslovima dobijamo priču o prijateljstvu između poznate kabaretske plesačice i miša, između fikcije i istorijskih činjenica, između ugnjetavnja i pobune iz svega proizilazi da je ipak sve moguće.
Tako smo došli do “kolateralne štete” tj. do još jedne ratne priče koju su nam ispričale devojke iz “Klase 5×5” i teatra “Azarjan”, Sofija (Bugarska), na sceni Državne opere. “Kolateralna šteta” je dramatizacija novele iz knjige “Rat nema žensko lice”, beloruske književnice, dobitnice Nobelove nagrade, Svetlane Aleksijevič. Ova potresna priča nas suočava sa fantazmogorijama devojčica opčinjenih borbom za “novi život”. Kolika je cena koju žene moraju da plate na liniji fronta? Da li neko može da ide u rat sa koferom punim čokolade? I pored velikog truda izgleda da su se ove ambiciozne devojke uhvatile u koštac sa prevelikim zalogajem.
U večernjim satima smo imali priliku da vidimo najbolju predstavu prikazanu na ovogodišnjem festivalu koja ipak nije ovenčana nagradama iz prostog razloga, nije bila u zvaničnoj konkurenciji. Naime, selekcija se završava krajem godine a premijera “Poslednjeg čoveka” je izvedena neposredno pred početak ovogodišnjeg izdanja Pierrot-a. Dramatizaciju i režiju, Orvelovog romana “1984”, potpisuje Veselka Kunčeva; scenografiju i lutke je izradila Marieta Golomehova; muziku su komponovali Hristo Namliev i Milica Gladniška; koreograf: Marija Dimitrova; 3D mapping: Polina Gerasimova; produkcija: Državno lutkarsko Pozorište Stara Zagora. U predstavi, pored Milice Gladniške, k.g. u ulozi “Velikog brata”, igraju članovi starozagorskog lutkarskog pozorišta: Latina Berovska, Tanja Georgijeva, Marija Džojkeva, Ljuben Čanev, Kalojan Georgijev, Kiril Antonov i Cveti Penjaški.
Pošto gajim poprilično prijateljstvo sa ljudima iz Stare Zagore, domaćinima i organizatorima festivala pa se moj komentar može tumačiti kao pristrasan, citiraću kolegu novinara, člana žirija, Tomaza Chimentija koji je za italijanski magazin za kulturu i društvo “Words in freedom” objavio tekst o festivalu u kome kaže: “Još jedno čudo bio je “ Posljednji čovek “ po romanu „1984.“ Georgea Orwella , pravi biser festivala, u produkciji Državne lutkarske kompanije Stara Zagora , organizatora „Pierrota“. Predstava koja bi mogla naterati ljude da plaču širom sveta. Iznad svih je diktator – Big Brother (operska pevačica s kristalnim glasom), ispod nje adepti-subjekti-robovi ovog sveta budućnosti u kojem su ljudi izgubili slobodu, mogućnost izbora, imena. Oni postaju brojevi, potrošači , izvršitelji naloga, obespravljeni, indoktrinirani, posebno neznani bez mogućnosti ili želje za pobunom: lobotomizirani. U ovom novom sivom svetu individualizam više ne postoji, ali poput pčela, vi radite za najveće dobro, Velikog Brata, s kaznama i depersonalizacijom, proizvoljnim hapšenjima i ljudima kao automatima. Njihove su kuće četvrtaste i uske niše, sve oko njih je militaristički, eliminisani su književnost i umetnost i sada su ljudi svedeni na guturne zvukove, komprimirane u neprestanom ispiranju mozga. Nema kontradikcije ili protivljenja, um im je očišćen od pamćenja, sve se upravlja pomoću algoritma i ko postavlja pitanja, neprijatelj je naroda. Svojim projekcijama, muzikom, koreografijom, upotrebom lutki, kostimima futurističkih odela ili lica ugrađenih u televizore, “ Posljednji čovjek “ nam je ispunio oči estetikom i sadržajem, tužno nas potsetio na činjenicu da smo mi mogući, budući svet koji nam se ne sviđa, uopšte ne! Svi bi trebali da vide ovu predstavu, svi i svuda.”*
Ovaj dan, prepun utisaka, je završio sa veličanstvenim svetlosno teatarskim performansom na otvorenoj sceni u samom centru grada, ispred zgrade Opštinske uprave koji su priredili članovi “Fire theatre MIM-company” iz Sofije (Bugarska).
Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
——————————————————————————-
* prevod sa italijanskog u sopstvenoj režiji uz pomoć googl prevodioca
korištene fotografije sa oficijelnog sajta “Pierrot 2019”
You must be logged in to post a comment.