Od raja do pakla, Sazrevanje, Predskazanje/Veliki sunovrat
dramatizacija, režija, scenografija i izbor muzike: Gorčin Stojanović; kostimograf: Lana Cvijanović; kompozitor: Aleksandar Vaci; koregoraf: Ista Stepanov; asistent reditelja: Tijana Markovinović; produkcija: Narodno pozorište Sombor
igraju: Marko Marković; Ivana V. Jovanović; Saša Torlaković; Biljana Keskenović; Srđan Aleksić; Branislav Jerković; Danica Grubački; Ninoslav Đorđević; Ervin Hadžimurtezić, Aleksandar Ristoski; Nemanja Bakić, Bogomir Đorđević, Vanja Nenadić, Milijana Makević, Dragana Šuša, Pero Stojančević, Predrag Grujić, Stefan Beronja, Olgica Nestorović, David Tasić Daf
Kažu da su anatičkom dobu, kolevci teatra, pozorišne predstave trajale preko dvanaest i više sati. Polemike o Fabrovom „Olimpu“ prikazanom 2017. godine na 51. Bitefu uz direktan prenos na RTS-u, koji je trajao dvadeset i četiri sata se vode i danas a nekako sam uveren da će se i nastaviti. Ključna pitanja koje se „običnom“ gledaocu nameće u ovom našem, savremenom, dobu kada se vreme može meriti u nanosekundama, je kako je to izgledalo, prisustvovati u kontinuitetu takvom umetničkom činu, sa druge strane kakav je to ansambl koji može da iznese tako naporan umetnički poduhvat? Sinoć, četvrte večeri ovogodišnjeg Pozorja, publika je imala priliku da bar delimično spozna kako bi tako nešto izgledalo u današnjim uslovima. Naime, prisustvovali smo izvođenju zamašnog projekta „Semper idem“, Somborskog narodnog pozorišta, u trajanju od šest sati, koga je na scenu postavio Gorčin Stojanović. Kao pristalica teorije da svaka pozorišna predstava, ili neki drugi vid umetničkog projekta, treba traje onoliko koliko traje ukoliko ima šta da kaže i pokaže, mogu da saopštim cenjenom čitateljstvu da sam gledanjem sinoćnje predstave dobio još jedan argument u prilog te tvrdnje. Ono što je već nekoliko puta pomenuto u kritikama je činjenica da se Lebović kao „čovek od pozorišta“ u svom autobiografskom romanu nije mogao da otrgne od svoje teatraske vizure.
Po onoj staroj izreci, da se nikada ne zna zbog čega je nešto dobro, imao sam priliku da tokom prolećne izolacije/karantina pročitam fascinatni Lebovićev roman i sa nestrpljenjem sam očekivao da vidim kako se Gorčin Stojanović izborio sa ovim obimnim delom. Po drugi put sam došao do istog ili sličnog zaključka: ukoliko je nešto sa razumevanjem i tačno pročita onda će se i uprizoriti po istom principu. Impozantnost autobiografske priče ispričane u Semper idem-u, u samom romanu, kao i predstavi je po mom skromnom mišljenju u onome što odlikuje sva velika dela, to je da jednu lokalnu priču, većim delom se radnja dešava u Somboru a samo kratak pasaž u Zagrebu, uzdiže na univerzalni, globalni nivo. Svi mi imamo neka naša mesta, neke mikro lokalitete, šorove, sokake, kvartove, ulice, dvorišta, trgove… u kojima smo odrastali i za koje smo emotivno vezani, bilo da su ta sećanja pozitivna ili negativna, tako da je potpuno irelevantno za čitaoca ili gledaoca da li se ona dešavaju na „Jelačića placu sa pogledom dupe Banovog konja“, Bajskom putu, Bronksu, Podbari, Zvezdari, Bronksu ili Rosuljama. Ono čime se vodio Gorčin Stojanović kao potpisnik dramatizacije i režije je ono što bi se u umetničkom žargonu nazvalo „štof“ ili „meso“ kojega u predlošku tj. romanu ima u izobilju tako da me uopšte ne čudi njegov stav, koji smo saznali na okruglom stolu, da je on od samog početka rekao da je nemoguće da se ovako grandiozna priča svede na neko uobičajeno vremensko trajanje, na koje smo navikli. S tim u vezi se divim ljudima iz Somborskog zbog hrabrosti da se zajedno sa njim upusti u jednu rizičnu avanturu koja će pokazati da ima svoje zašto i svoje zato. Iako je ovaj uvod možda i predugačak moram da pomenem da, i pored ne uobičajene dužine, dramatizacija nije obuhvatila sve bitne likove iz romana, primer je da se nigde ne pominje i ne pojavljuje Đorđev polubrat (pošto je autobiografska priča logično je da glavni junak nosi ime potpisnika romana). Sigurno je da bi, gledaocima koji nisu čitali roman, odnos sa polubratom mogao da pojasni još neke perspektive koje se odnose na glavnog junaka ali za njega u ovoj priči nije jednostvno bilo mesta jer bi predsatava, verovatno, trajala bar još jedan čin ili sat vremena duže.
No, da ne dužimo, sinoć smo imali priliku da vidimo jednu izuzetno kvalitetnu predstavu Somborskog narodnog pozorišta koja će sigurno ući u pozorišne anale i ono što je bitno istaknuti, to nije prvi put. Moram da podvučem da Somborsko pozorište po brojnosti predstavlja jedan mali kolektiv koji po svojim kvalitetima i produkcijama u zadnjih tridesetak godina predstavlja ogromnu silu koja ispisuje neizbrisiv trag u pozorišnom životu na ovim prostorima. Poduži bi bio sada spisak značajnih predstava, kada bi nabrajali, koje su iznedrene iz te čudesne labarotorije „u tem Somboru“.
Ansambl je predvodio, u ulozi glavnog junaka, koji nam pričajući svoje doživljaje usmerava pažnju na bitne detalje, brilijantni, Marko Marković koji je pod budnim okom dokazanih veličina stasao u tom anasmblu. Pored njega smo videli, sad već slobodno možemo reći, bardove srpskog glumišta, Biljanu Keskenović, Sašu Torlakovića i naravno Davida Tasića – Dafa. Tu je i izuzetna Ivana V. Jovanović u ulozi majke kao i odlični Ninoslav Đorđević u ulozi oca. Ponestaje mi komplimenata i prideva za takođe veoma vredne: Srđana Aleksića, Danicu Grubački, Branislava Jerkovića, Milijanu Makević, Olgicu Nestorović… ova zahtevna predstava je ne izostavno zahtevala i „malu pomoć prijatelja“ pa je ekipa stalnih i povremenih saradnika predvođena Ervinom Hadžimurtezićem dala svoj pun doprinos ukupnom sjaju ovog značajnog pozorišnog čina.
Pored dramatizacije i režije Gorčin Stojanović potpisuje i scenografiju koja je takođe veoma značenjski tačno i funkcionalno realizovana. Ako bi mogla da se nađe mana ukupnom doživljaju to je loša vizura video projekcije koja se koristi u pojedinim segmentima predstave a koja je verovatno posledica veličine scene „Jovan Đorđević“, tako da pretpostavljamo da na somborskoj sceni to mnogo bolje funkcioniše i ima adekvatniji efekat. Sve pohvale idu i na račun kostomografa Lane Cvijanović koja je sa prefinjenim ukusom „obukla“ posebno ženski deo ansambla. Naravno da je i kompozitor Aleksandar Vaci pripomogao da ugođaj bude kompletan i zaokružen.
Na kraju samo mogu da kažem još jednom da ništa nije dugačko ako ima šta da se kaže i ako je to vredno pažnje a Semper idem to sigurno zavređuje tako da iskreno prepuručujem čitaocima i gledaocima, ako budu u prilici, da pročitaju obavezno roman i da uopšte ne razmišljaju o dužini već da obavezno odgledaju ovu izuzetnu predstavu.
Foto: Branislav Lučić
You must be logged in to post a comment.