Сента је загрлила реку Тису и одавнина ту сестринску љубав потврђује дугачким кејом. Под дрворедом дуж реке одвијају се незаборавне шетње и љубавна обећања, а над реком редак феномен цветања Тисе. На кеју је заштитни знак – споменик у виду лађара, јунака премошћавања реке пре постојања моста.Пола километра низводно од овог немог веслача налази се споменик чувеној Бици код Сенте која чува сећање на победу Европе над Османлијама. Царске трупе је 11. септембра 1697. предводио Еуген Савојски, крхки син оца војсковође и принца од Савоје. Величанствена победа је уједно почетак ослобађања већег дела Европе од Турских опсада и увод у склапање Карловачког мира. Подсећамо да се сем спомен-обележја на Тиском кеју, у Градској кући у Сомбору чува највећа слика – панорама Битке код Сенте од 28 м2, са златним рамом од пола метра који је и сам уметничко дело.Ту близу кеја налазе се и споменици познатим Сенћанима међу којима су творац „Поп Ћире и поп Спире” Стеван Сремац чија се родна кућа налази ту близу гимназије (сада Културни центар), затим песник Стеван Раичковић као и Јован Ђорђевић – оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду, писац химне Србије „Боже правде” и кратко време министар образовања.Сенћани су и Јован Мушкатировић – књижевник и просветитељ, Стеван Брановачки – један од председника Матице српске, Јоца Вујић – власник званично првог приватног музеја у бившој Југи и овом делу Европе, Лајош Турзо – песник и новинар, историчар Ђула Дудаш, научник Стефан Бугарски и математичар Михаљ Фекете.Академик Матија Бећковић такође је рођен у Сенти, назвавши је невидљивом звездом у његовом космосу.Главним тргом у Сенти доминирају столетне липе које су дом великом станишту распеваних птица, а окружују га прелепе грађевине. Ту су српска православна црква посвећена Св. Арханђелу Михајлу чији је иконостас осликао Павле Симић. Сматра се да је њена градња почела око 1751. те је и најстарији објекат у Сенти. У Сенти постоје и други сакрални објекти разноврсних стилова чији обилазак планирамо у следећој посети.Уочљиво је дугачко здање споља реновиране гимназије. Са друге стране парка је хотел Ројал, много мењан али и даље са упечатљивим шармом мађарске сецесије. И на крају, ту је Градска кућа са торњем, каквој надалеко нема равне. Сем спољашњости која буквално одузима дах, Градску кућу би било занимљиво посетити изнутра и чути о њеној градњи, нарочито погледати панораму Сенте са 50 метара висине и спомен-поставку у самом торњу, као и градски музеј.Нешто од споменика упркос киши, показао нам је спонтани пролазник Јован, проф. историје у овдашњој гимназији, мада ће принцеза Сента, иако скоро два сата вожње удаљена од Новом Сада, сигурно постати омиљено место за истраживање, уз придодавање Аде и Мола. Лако се човек заљуби у Сенту и Тису, нарочито кад вам након ручка у башти крај фонтане, у једном овдашњем ресторану (двеста година старом подруму) кафу послуже као саставни део одмора у сланој соби.Текст и фотографије: В. Раонић;
Пола километра низводно од овог немог веслача налази се споменик чувеној Бици код Сенте која чува сећање на победу Европе над Османлијама. Царске трупе је 11. септембра 1697. предводио Еуген Савојски, крхки син оца војсковође и принца од Савоје. Величанствена победа је уједно почетак ослобађања већег дела Европе од Турских опсада и увод у склапање Карловачког мира. Подсећамо да се сем спомен-обележја на Тиском кеју, у Градској кући у Сомбору чува највећа слика – панорама Битке код Сенте од 28 м2, са златним рамом од пола метра који је и сам уметничко дело.
Ту близу кеја налазе се и споменици познатим Сенћанима међу којима су творац „Поп Ћире и поп Спире” Стеван Сремац чија се родна кућа налази ту близу гимназије (сада Културни центар), затим песник Стеван Раичковић као и Јован Ђорђевић – оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду, писац химне Србије „Боже правде” и кратко време министар образовања.
Сенћани су и Јован Мушкатировић – књижевник и просветитељ, Стеван Брановачки – један од председника Матице српске, Јоца Вујић – власник званично првог приватног музеја у бившој Југи и овом делу Европе, Лајош Турзо – песник и новинар, историчар Ђула Дудаш, научник Стефан Бугарски и математичар Михаљ Фекете.
Академик Матија Бећковић такође је рођен у Сенти, назвавши је невидљивом звездом у његовом космосу.
Главним тргом у Сенти доминирају столетне липе које су дом великом станишту распеваних птица, а окружују га прелепе грађевине. Ту су српска православна црква посвећена Св. Арханђелу Михајлу чији је иконостас осликао Павле Симић. Сматра се да је њена градња почела око 1751. те је и најстарији објекат у Сенти. У Сенти постоје и други сакрални објекти разноврсних стилова чији обилазак планирамо у следећој посети.
Уочљиво је дугачко здање споља реновиране гимназије. Са друге стране парка је хотел Ројал, много мењан али и даље са упечатљивим шармом мађарске сецесије. И на крају, ту је Градска кућа са торњем, каквој надалеко нема равне. Сем спољашњости која буквално одузима дах, Градску кућу би било занимљиво посетити изнутра и чути о њеној градњи, нарочито погледати панораму Сенте са 50 метара висине и спомен-поставку у самом торњу, као и градски музеј.
Нешто од споменика упркос киши, показао нам је спонтани пролазник Јован, проф. историје у овдашњој гимназији, мада ће принцеза Сента, иако скоро два сата вожње удаљена од Новом Сада, сигурно постати омиљено место за истраживање, уз придодавање Аде и Мола. Лако се човек заљуби у Сенту и Тису, нарочито кад вам након ручка у башти крај фонтане, у једном овдашњем ресторану (двеста година старом подруму) кафу послуже као саставни део одмора у сланој соби.
Текст и фотографије: В. Раонић;
You must be logged in to post a comment.