SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL? – po tekstu Abdulaha Sidrana Pozor! Pozorje! - piše Dragoljub Selaković

SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL? – po tekstu Abdulaha Sidrana Pozor! Pozorje! - piše Dragoljub Selaković

– predstava u čast nagrađenih

 

režija i adaptacija: Kokan Mladenović; dramaturg: Vedran Fjaković; scenograf i kostimograf: Adisa Vatreš-Selimović; Kompozitor: Irena Popović; asistenti režije: Amra Hadžihafizbegović i Amar Čustović; produkcija: Kamerni teatar 55, Sarajevo, Bosna i Hrecegovina

uloge: Emir Hadžihafizbegović, Gordana Boban, Mirsad Tuka, Tatjana Šojić, Davor Golubović, Elma Juković, Mauhamed Hadžović, Admir Glamočak, Sabit Sejdinović, Amar Selimović, Saša Krmpotić, Sin Kurt

Nakon svečanog uručenja nagrada i zvaničnog završetka ovogodišnjeg, po mnogo čemu čudnog ali veoma značajnog, 65. Sterijinog pozorja publika je imala priliku da pogleda predstavu, odigranu u čast nagrađenih „Sjećaš li se Doli Bel“, Kamernog teatra 55, iz Sarajeva u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića. Kada se pomene „Doli bel“, na ovim prostorima, pripadnici moje i blisikih mi generacija se po automatizmu sete antologijskog kusturičinog filma i „onih vremena“ za koje danas kažemo da su bila dobra… samo problem je, čini mi se da mi to tada nismo znali pa smo težili nečem boljem, nečem savršenijem… kako bi otac Mahmut (Emir Hadžihafizbegović) rekao svom sinu Dinu (Davor Golubović) „Komunizam će doći najkasnije 2000. godine…“ Potpuno se slažem sa Mirzom Skenderovićem koji u svom osvrtu na premijeru ove predstave u martu 2019. primećuje „ Sjećaš li se Doli Bel? nije samo scenarij. To nije samo film, niti roman. “Doli Belje neizostavni dio identiteta Sarajeva, njegove kulture i života u njemu. Besmrtnost ovog umjetničkog djela – čije replike i dalje svakodnevno kruže sarajevskim ulicama, čiji likovi nastavljaju živjeti u sjećanjima Sarajlija, koje kao u koferu čuva iskonski duh Sarajevajasno prezentira i konstanta potreba za vraćanjem njegovom humoru, boli, ljudskosti…“ (časopis „Stav“, 25.03.2019. Sjetna parodija naših života).

No, Kokan Mladenović ne bi bio Kokan Mladenović kada na sve to ne bi dodao još nešto i kada bi ovu izuzetnu priču radio samo kao omaž jednom vremenu ili već viđenom delu, svojom adaptacijom i isticanjem nekih zapostavljenih detalja u prvi plan dobijamo istu a različitu upečatljivu priču. U realizaciji rediteljskih zamisli mu je svojom kreativnošću puno pomogla Adisa Vatreš-Selimović koja potpsuje kostimografiju i scenografiju. Sa nekoliko jednostavnih ali veoma funkcionalnih detalja podstakla je nepresušnu rediteljsku maštu da se razigra tako da svi mizanscenski planovi ravnopravno izranjaju pred očima gledaoca i provociraju njihovu imaginaciju da domaštaju svoj deo priče.

Izuzetno poletni glumački ansambl, predvođen Emirom Hadžihafizbegovićem nas je, u uvodnom delu, sa lakoćom preneo u vreme socijalističke izgradnje sa kraja pedesetih i početka šezdesetih godina prošloga veka i kada je, od festivalskih dešavanja, već pomalo umorna publika očekivala da će sve ostati na reminiscencijama i sarajevskoj šegi u prvi plan izibija ranije ne ispričani, skrajnuti preokret koji melodramsku priču ostavlja po strani. Za razliku od filma u kojem se familija Zolj useljava u stan koji je Maho, svojim predanim radom, dobio od SSRN-a, stiže izmenjeno rešenje u kojem se isti, zbog „viših ciljeva“, dodeljuje, gle čuda, direktorovoj sekretarici a njegova porodica ostaje u privremenom smeštaju… da li nas ovo podseća na sadašnja dešavanja u raspadnutim ostacima nekadašnje nam domovine?! Ovim, naoko jednostavnim ali veoma bitnim, dopisivanjem ova postavka se, pored guranja melodramske potke u drugi plan, bitno razlikuje od one već viđene u filmu i dodaje još jedan značajan začin univerzalnosti u iščitavanju ove priče. Još jednom ćemo citirati Mirzu Skenderagića: „S novim, krajnje intrigantnim i samo na trenutke nedosljednim čitanjem Sidranovog književnog klasika, uz humor, sjetu i bol, predstava Sjećaš li se Doli Bel, Kamernog teatra 55 u konačnici upozorava balkanskog čovjeka da prestane biti klaun s crvenim nosom koji slijepo vjeruje sebičnim vlastodršcima te živote određuje političkim sistemima.“ (časopis „Stav“, 25.03.2019. Sjetna parodija naših života).

U ovom i ovakvom razrešenj priče gde je katarza premeštena iz melodramatike u bepomoćni Mahov, vapaj “ Hoće li u ovom gradu ikada zasjati kako treba?“ zbog izneverenih očekivanja, se veoma lako mogla pročitati Mladenovićeva poruka upućena svim „običnim“ građanima na brdovitom Balkanu! Ono što će potpisniku ovih redova ostati posebno u sećanju je nonšalantna rezignacija sa kojom Hadžihafizbegović barata u sceni kada, jednostavno, odlučuje da umre. Ta pomirenost sa smrću kao sastavnim delom bivstvovanja na ovom svetu je nešto što odlikuje taj dinarski, brđanski mentalitet svojstven naraštajima sa ovih prostora sa kojim se teško možete susresti na nekim drugim meridijanima.

Izuzetnost ove predstave je prepoznala i publika koje je, zbog pandemijskih uslova, bilo u prepolovljenom broju što se očituje u tome što nije nakon uručenja nagrada napustila salu, kako se obično dešava na kraju svih festivala, već je sa maksimalnom pažnjom ispratila celu predstavu. Slobodno možemo reći da je ansambl ove izuzetne predstave nagrađen gromoglasnim aplauzom da nam se, po intezitetu, u pojedinim trenucima činilo da je gledalište prepuno što govori u prilog tome da se i publika trudila da nadomesti ovaj hendikep.

Na kraju da dodamo da je sa ovom sjajnom predstavom 65. Sterijino pozorje završeno, na najbolji mogući način, o čemu ćemo još pisati u posebnoj analizi dometa koji su sigurno iznad svih očekivanja. pogotovu kada se uzmu u obzir uslovi u kojima je održano.

foto: Branislav Lučić