Слобода аутоцензуре

Те, не тако давне 2013. године након навале ријалити програма, једног и јединог човека на ТВ екранима, једне и једине политичке опције, почетка једноумља у Србији, искључио сам ТВ, спаковао га и поклонио сиромашној породици која није имала ТВ. Рекло би се хуман потез. Из садашње перспективе, кајем се. Мислим да сам урадио најгору могућу ствар и покварио идилу једне породице.

Након 4 године, видим да се ништа није променило на боље, шта више, погоршало се.

Сећам се да сам на посао одлазио слушајући ,,Ментално разгибавање“ све док једног јутра нисам чуо пошалицу везану за недодирљивог и помислио да је то почетак краја менталног разгибавања Србије. Ушли смо у фазу менталног испирања и прочишћења. Свако ко не мисли као ,,они“ осуђен је на ,,поља смрти“, срећом још увек не и практично као у време ,,Кхмер роуге“.
Дошло је време да свако ко се усуди да подигне глас и укаже на стање у друштву буде етиктиран као страни плаћеник, домаћи издајник, наркоман, … постоји толико етикета које се додељују шаком и капом свима који слободно мисле. На дело је ступила парола: ,,Мисли слободно али празног стомака“.
Велика већина, како медија са националном фрекфенцијом, тако и локалних, ипак не жели празан стомак те избегавају да се сукобе са руком која их храни, чекајући у прикрајку какву донацију. Неки су пак јако добро уновчили своје гласноговорништво, направили империје за себе, постајући ПР медији у којима новинари и уредници могу слободно рећи шта им се напише! Остало је неколико ретких, који су желели истину па и по цену празног стомака. На жалост, од глади, умиру један по један. До душе, милост великог вође и његове дворске булументе се огледа у милосрдној еутаназији оних који лагано скапавају.

Цензура је била златна у односу на ауто цензуру. У цензури си бар знао да је неко други забранио да кажеш истину. Новинар који не напише и објави оно на чему је радио, сам себи затвара уста и убија у себи искру радозналости и задовољство сазнања које би поделио са светом, а то је мора се признати, исто као убити себе као особу.

Превише сличности са не тако давним временом чувеног нам Министра, а сада врховног вође коме још само титула Патријарха измиче па да направи ,,флеш ројал“ у игри која личи на намештену партију покера.

Врховни поглавар, чије речи одзвањају ходницима времена мењајући своје значење и смисао у зависности од тренутка и потребе, дозвољава само израз свог мишљења. Једине дуеле међу неистомишљеницима воде његов модерни, напреднији его и његов радикално другачији алтер его који све више успева да изађе на површину и добије тај фамозни унутрашњи дијалог са самим собом, док публика која то прати слепо аплаудира на знак сценаристе, како се не би којим случајем замерила звезди водиљи наших живота која осветљава медијско небо у Србији. Тек понекад, као метеор, пролети гостовање или објава некога ко мисли другачије. Пролети, засија и угаси се у блату заборава, прекривена лажима, обманама и насртајима вођиних лакеја, кочијаша, арамбаша и крупијеа који ни једну истину неће пустити да прође, већ ће, руком искусног мајстора, сваку премазати лепком и прекрити својом шареном плочицом јер у вођиној Србији све мора бити шаренкасто и весело.

Једини спас од тих монолошких дијалога које води сам са собом и својим полтронима ипак имамо у малој плавој птичици и њеном он лине јату друштвених мрежа и портала. Ко би рекао да ће се слобода пронаћи у монитору телефона, таблета или рачунара, у такозваном кавезу који покушавају да провале, не да би слобода излетела већ да би угушили и ту птичицу која пева песму коју хоће и како хоће.
Проблем са том слободом јесте управо што је то слобода међу својима, која нас отуђује од реалног света. Свака нова објава је као прослава рођења детета у гету. Колико ће живети и каква судбина чека то дете нико не може са сигурношћу рећи.

Елем, да није све тако црно показују и примери истинских независних медија, какви би требали и бити. Они, који упркос притисцима одољевају и још увек су неутрални. Такви, пак, медији колико одговарају опозицији толико и не одговарају. Одговарају када преносе шта опозиција ради, а не одговарају када пренесу и шта власт ради. Једноставно, политички чиниоци морају престати да медије сматрају за своје ПР агенције. Медији морају бити независни и имати независну уређивачку политику.

Слобода говора значи, слобода говора за све!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.