Ванредно стање регулисано је Уставом као посебна околност у којој ”јавна опасност угрожава опстанак државе и грађана”. Закон о одбрани ближе уређује шта значи ова опасност, па наводи:
Ванредно стање је стање јавне опасности у којем је угрожен опстанак државе или грађана, а последица је војних или невојних изазова, ризика и претњи безбедности. При овоме треба имати у виду да се невојни изазови, ризици и претње безбедности испољавају у облику: тероризма, организованог криминала, корупције, елементарних непогода, техничко-технолошких и других несрећа и опасност. Један други закон, изричито прописује да се пандемија сматра елементарном непогодом.
Шта значи увођење ванредног стања?
Устав Србије дозвољава да, приликом проглашења ванредног стања буду донете мере одступања од одређених људских и мањинских права. Која ће то права бити, не знамо унапред, јер све зависи од околности саме ситуације која је проузроковала ванредно стање. Оно што знамо јесте да постоје права за које ограничење није могуће у време ванредног стања.
Права која није могуће ограничити су:
Право на достојанство и слободан развој личности
Право на живот
Право на физички и психички интегритет личности
Забрана ропства и принудног рада
Права везана за поступање с лицем лишеним слободе (уважавање достојанства личности, забрана насиља и изнуђивања исказа)
Право на правично суђење
Право на правну сигурност у казненом праву (претпоставка невиности, нема казне за дело које у моменту када је учињено није било кривично дело, нема ретроактивне примене кривичног закона, осим ако је то повољније за учиниоца…)
Право на правну личност
Право на држављанство
Слобода мисли, савести и вероисповести
Приговор савести
Слобода изражавања националне припадности
Забрана изазивања националне, расне и верске мржње
Право на закључење брака и равноправност супружника
Слобода одлучивања о рађању
Права детета
Забрана насилне асимилације
Сва остала права могуће је ограничити у ванредном стању. Ово укључује: право на слободу и безбедност, допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда, права која су везана за притвор, трајање притвора, једнаку заштиту права и правно средство, слободу кретања, неповредивост стана, тајност писама и других средстава општења, заштиту података о личности, слободу мишљења и изражавања, слободу медија, право на обавештеност, слободу окупљања, слободу удруживања и друга права гарантована Уставом Србије која нису изричито искључена од могућности ограничења.
Колико може да траје ванредно стање?
Ванредно стање може трајати до 90 дана, с тим што може бити продужено за још 90 дана одлуком већине од укупног броја народних посланика (апсолутна већина). Устав не даје одговор на питање шта се дешава уколико у року од 90 дана Скупштина није могла да се састане и да ли је тада могуће продужити ванредно стање за још 90 дана одлуком других државних органа.
Која је разлика између ванредног стања и ванредне ситуације?
Ванредно стање је уставна категорија, док је ванредна ситуација регулисана законом, а не уставом. Ванредна ситуација представља ”стање које настаје проглашењем од надлежног органа када су ризици и претње или настале последице по становништво, животну средину и материјална и културна добра таквог обима и интензитета да њихов настанак или последице није могуће спречити или отклонити редовним деловањем надлежних органа и служби, због чега је за њихово ублажавање и отклањање неопходно употребити посебне мере, снаге и средства уз појачан режим рада”.
Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама изричито прописује начело поштовања равноправности и људских права.
Као што видимо, иако доста слична, ова два института имају значајно различите последице.
Институт ванредног стања има изричиту уставну дозволу да ограничи људска и мањинска права, а институт ванредне ситуације прописује мере које је могуће предузети у посебним околностима (опасностима) попут забране окупљања већег броја људи и јавних манифестација у зонама непосредног ризика. Ово такође представља Уставом прописано ограничење људских права, али у значајно мањем обиму од ограничења која су садржана у институту ванредног стања.
Сам Устав прописује која права је могуће ограничити (и мимо ванредног стања) када је угрожено јавно здравље:
Слободу предузетништва
Слободу испољавања вере или уверења
Слободу мишљења и изражавања
Слободу окупљања
Ова ограничења дозвољена су ако је то неопходно и сразмерно мерама које се предузимају, односно ако се не може на други, мање репресиван начин остварити заштита становништва.