Најпродаванији лек за смањење нервне активности код нас, бромазепам, као и бенседин али и валијум са неких других тржишта, спадају у бензодиазепине. Често можемо чути или прочитати да их људи, осим у врло стресним ситуацијама када је употреба сасвим оправдана, редовно узимају како би увече лакше заспали или да би се изборили са свакодневним стресом.
Оно што многи од „рекреативних“ корисника оваквих лекова не знају, јесте да то заправо није лек за дуготрајну и свакодневну употребу, већ привремена и краткотрајна помоћ да се изборе са неуобичајено стресним ситуацијама.
Као и код других психоактивних лекова, спектар нежељених дејстава је застрашујућ – од проблема са дисањем, преко халуцинација и проблема са видом, до депресије, губитка контакта с реалношћу и епи-напада. Поменута нежељена дејства не јављају се често, за разлику од неких уобичајенијих: тромост, споро размишљање, отежано памћење, успорени рефлекси, проблеми са дисањем… због чега на пример током ове терапије не треба возити и управљати машинама.
Ево неких примера како се ова нежељена дејства и несавесна употреба показују у пракси. Група научника из Шведске испитивала је узорке крви људи који су у тој земљи ухапшени 2004. и 2005. године због вожње под утицајем дроге – ради се о око 15.000 случајева. У тим узорцима није пронађено највише кокаина или халуциногених дрога јер то нису најчешће ни били дрогирани људи ван контроле који дивљају улицама Стокхолма. То су у највећем броју пацијенти који су пили лекове добијене на рецепт: диазепам, нордазепам и други бензодиазепини о којима овде пишемо. У Шведској су, иначе, најчешће фалсификовани рецепти управо за бензодиазепине. Чак у 52 одсто случајева фалсификовања, људи су покушали на превару да стигну до ових лекова.
Ситуација са везом ових лекова и саобраћајних несрећа слична је у већини земаља у којима су овакве анализе рађене: у Француској у узорцима крви возача где је пронађена комбинација алкохола и лекова, главни састојак, уз алкохол, био је бензодиазепин. Анализа из Северне Ирске из половине осамдесетих година показала је да је у 87 одсто случајева оних који су имали некакву психоактивну суспстванцу у организму, то био неки од бензодиазепина.
Бензодиазепини су у редовној употреби дуже од 60 година. Први такав лек синтетисан је још 1955. године, али је његово ефикасно умирујуће и опуштајуће дејство откривено тек неколико година касније када је под називом либриум ушао у широку употребу. За њим настаје и чувани валијум – ова два лека постала су толико популарна међу лекарима да су пацијентима престали да преписују до тада коришћене барбитурате. Тек осамдесетих година јавља се забринутост због високог ризика од зависности и несавесне употребе, а у Великој Британији води се велики судски спор због тврдње пацијената да фармацеутске компаније нису биле довољно јасне у вези ризика од зависности.
Бензодиазепине често користе наркомани, нарочито зависници од хероина и алкохоличари како би се „спустили“, али их користе и у комбинацији са другим антидепресантима или самостално у већим дозама. Ранија истраживања међу леченим алкохоличарима показала су да је чак 30 до 50 одсто њих уз алкохол користило и бензодиазепине. Једнако проблематична је дуготрајна употреба (препорука је обично 2-4 недеље) јер је одвикавање праћено врло неугодним симптомима.
С друге стране, бензодиазепини се налазе на листи најважнијих лекова Светске здравствене организације за лечење поремећаја који укључују анксиозност. У извештајима Светске здравствене организације наводи се да постоји својеврстан парадокс: бензодиазепини треба да се користе врло кратко, а анксиозност због које се углавном преписује, захтева дуготрајно лечење. Такође се каже и да анксиозност треба раздвојити од поремећаја спавања (осим ако су оба присутна код исте особе), па и да не треба користити исту терапију за ова два различита проблема.
Ипак, сматра се да је ово врло значајан и ефикасан лек, од животне важности за један број пацијената, као и довољно безбедан када је употреба строго контролисана.