Tribina „Napoleon i Rusija – dva pogleda na svet“ (drugi deo) 18. juna u klubu „Tribina mladih“

Tribina „Napoleon i Rusija – dva pogleda na svet“ (drugi deo) 18. juna u klubu „Tribina mladih“

Tribina „Napoleon i Rusija – dva pogleda na svet“ (drugi deo) biće održana u utorak, 18. juna u 18 časova, u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je Milovan Balaban, istoričar.

U drugom delu tribine o dva pogleda, dva doživljaja sveta koji reprezentuju Napoleon i Rusija pričaće se iz duhovnog aspekta. Napoleon je donosio svetu „novu reč“ pod uticajem američke revolucije i ideologije građansog staleža, ali uopšteno to je bio novo-stari pogled na svet, karakterističan za katoličko-protestanstki civilizacijski krug: prostorno širenje, „misionarenje“, nekad „prave vere“, a u Napolenovom trenutku evropskih vrednosti sa ovladavanjem resursima i kontrolom sveta. U različitim varijantama to je model koji je ostatku sveta stizao sa zapada još od krstaških ratova i kolonijalnog osvajanja sveta. Rusija je u vizuri svih vodećih zapadnih imperija doživljavana kao strano telo, kao neko koga treba promeniti, preobraziti i prilagoditi zapadnoj duhovnoj matrici, ili i potčiniti, a njeno bogatsvo u resursimsa prisvojiti i eksploatisati. U tome se Napoleonov pogled na Rusiju ne razlikuje od prethodnih, ali i savremenih percepcija velike slovenske zemlje, koja je vekovima prisutna na zapadu, što će biti obrađeno na tribini.

No, Rusija je, kako bi rekao Dostojevski, plašila zapad svojom mističnošću i drugačijim duhovnim profilom i konceptom. Svojom mogućnošću da bude alternativa zapadu te da punudi „novu reč“ svetu na pravoslavnim duhovnim osnovama. Ruska različitost (i pored svih sličnosti sa zapadom) se pokazala i u vreme Napoleona. Francuski car je pokušao da disciplinuje i pokori Rusiju, ali različit mentalitetki obrazac ruskog naroda, drugačiji duhovni temelji pravoslavne civilizacije proizveli su ogroman animozitet prema Napoleonovoj kampanji u Rusiji. Rusi (pre svega ruski narod) su Napoleona jednostavno proglasili za antihrista.

U Rusiji, makar među narodom, francuski car nije mogao da se doživi kao civilizacijski reformator. Drugačije je stajalo sa elitom koja se u tokom 19. veka delila kada je Napoleon (i uopšteno zapad) u pitanju. Velika grupacija zapadnjaka je smatrala da treba jednostavno kopirati sve što je sa zapada, dok su drugi, slovenofili, stajali na stanovištu da Rusija treba da obnovi svoju tradiciju, gotovo da protera svaki uticaj katoličko-protestantske Evrope. Retki su bili oni koji su za neku vrstu sinteze koja bi podrazumevala dopuštanje korisnog uticaja sa zapada, ali i pokušaja da se u sintezi civilizacijskih vrednosti koje su stizale sa zapadne hemisfere i ruske pravoslavne duhovnosti stvori novi doživljaj sveta i pojedinca, koji bi bio na spasenje i Rusiji i zapadu.

Iz ovakvog razmišljanja rađale su se ideje o konkretnoj ruskoj „velikoj reči“ koja podrazumeva služenje Evropi i čovečanstvu, za šta su mislioci ove provenijencije smatrali da je Rusija pozvana. Koliko je to imalo osnova i koliko je to ostvareno, biće obrađeno na predavanju, kao i to koliko je Rusija svojom autentičnošću doprinela svetkoj civilizaciji.