Tribina „Srpski rat za nezavisnost – velika istočna kriza“ 21. februara u klubu „Tribina mladih“

Tribina „Srpski rat za nezavisnost – velika istočna kriza“, biće održana u četvrtak, 21. februara u 19 časova u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Srđan Graovac, istoričar. U junu prethodne godine navršilo se 140 godina od vremena kada je u Berlinu rad započeo Kongres sedam evropskih sila, čijim je odlukama Srbija, dotadašnja vazalna kneževina Osmanlijskog carstva, postala međunarodno priznata država. Kongres je zasedao od 13. juna do 13. jula 1878, a u njegovom radu učestvovali su predstavnici Nemačke, Austro-Ugarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske. Odlukama Berlinskog kongresa okončana je Velika istočna kriza, značajni segment u dugoročnom rešavanju Istočnog pitanja. Paralelno sa dekadencijom osmanlijske države i ekspanzijom velikih evropskih sila na Balkansko poluostrvo i Srednji istok, budi se nacionalna svest naroda pod osmanlijskim jarmom. Sukob ta tri međusobno suprotstavljena procesa dostiže vrhunac u periodu od 1875. do 1878. godine, koji je u istoriografiji poznat pod imenom Velika istočna kriza. To je period u kome su se na Balkanskom poluostrvu smenjivali rat i mir u istorijski kratkom i burnom vremenu. Period je ograničen Hercegovačkim ustankom iz 1875, kojim je započela kriza, i Berlinskim kongresom iz 1878, čijim je odlukama kriza okončana. Nakon ustanka Srba u Hercegovini, a zatim i u Bosni, Srbija je pod pritiskom javnosti ušla u rat protiv Turske u leto naredne, 1876. godine. Vojno i finansijski nespremna, brzo je pretrpela poraz i prinuđena na primirje koje je, tek pod pritiskom velikih sila, Turska prihvatila. Međutim, na poziv Rusije da joj se priključi, Srbija ponovo ulazi u rat protiv Turske i naredne godine. Ovoga puta nešto spremnija, srpska vojska u jednom naletu oslobađa Niš, Pirot, Leskovac i Vranje. Pošto je dobila rat protiv Turske, Rusija je diktirala uslove mirovnog ugovora, a potpisan je 3. marta 1878. u gradiću San Stefano nadomak Carigrada, do kojeg je stigla ruska vojska. Po Sanstefanskom miru Rusija je obavezala Tursku da joj ustupi sve njene preostale teritorije u Evropi, sem jednog uskog poteza oko moreuza (Bosfor i Dardaneli) i samog Carigrada. Nacrtane su i nove granice po kojima je obrazovana “Velika Bugarska”, koja bi kao glavni ruski eksponent na Balkanu omogućila izlazak Rusije na Sredozemno more. Po istom ugovoru o miru, Srbiji bi jedina ratna dobit bio Niš, pa je naš poznati istoričar, diplomata i državnik Slobodan Jovanović o odredbama Sanstefanskog mira rekao: “Mi koji smo vodili dva rata, jedan po želji neslužbene (slavjanofilski pokret, prim. Z. J.), a drugi po želji službene Rusije, imali smo da ostanemo mala Srbija. Bugari, koje ni mi ni Rusi nismo mogli pokrenuti na ustanak, imali su da postanu velika Bugarska.” Na protest srpske vlade Petrogradu, odgovoreno je sledeće: “Najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski, a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskim.” Jednostavno rečeno – “put ka Carigradu, ruskom imperijalnom cilju, vodio je kroz Bugarsku, a ne kroz Srbiju”. Pod pritiskom Velike Britanije Rusija se odrekla projekta “Velike Bugarske” i saglasila se o njenoj podeli i granicama, bez izlaska na Sredozemno more. Turska je ustupila Velikoj Britaniji ostrvo Kipar u zamenu za podršku na kongresu, dok su se Velika Britanija i Austro-Ugarska dogovorile o uzajamnoj podršci: Ostrvljani će podržati Dvojnu monarhiju da dobije saglasnost ostalih velikih sila da može okupirati Bosnu i Hercegovinu, dok će zauzvrat dobiti podršku oko podele Bugarske. Dogovor su napravile i Austro-Ugarska i Rusija: Rusija se neće protiviti da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu i da sa Srbijom sklopi sporazum o gradnji železnice preko Kneževine, dok će Austro-Ugarska podržati Rusiju u tome da ostanu ostale odredbe Sanstefanskog mira, uz obećanje da će, u slučaju obnove ratnih dejstava, zadržati neutralnost. Sve date dogovore verifikovao je Berlinski kongres, prema čijim odlukama je i Srbija stekla svoju nezavisnost i teritorijalno proširenje. Međutim, postavljamo pitanje, zbog čega danas, ipak, ne slavimo 13. jul kao Dan nezavisnosti? Odgovor na ovo pitanje pokušaćemo da pronađemo u okviru razgovora na predstojećoj tribini Kulturnog centra Novog Sada.