Судбина је тако хтела! Хајде да окривимо њу. А како се против ње битке не воде, преостаје нам да нађемо начин да се с њом помиримо. Или, што би било још боље, да са судбином постигнемо компромисно решење.
Шта је то судба наша хтела, те спровела у недело?
Будући да се још од ономад намерачила на нас грешне, решила она тако да баш испод овог малог парчета земљиног шара, који заузима наша отаџбина, закопа руду злата.
Џаба је било! Како се тога само сетила . . .
Од толико земаља у свету, решила она баш нас да „усрећи“ и нама да ували фину количину овог племенитог метала. Хвала јој. Хвала јој што нас је на велике муке ставила.
Да несрећа буде још и већа, побринули су се наши преци.
Непросвећени и вођени искључиво себичним интересима одлучише они да судби својој, уједно и нашој, доакају. Решише они тако да науче како се злато копа и топи. Докон и злурад свет.
За не поверовати, беху они у томе веома успешни, те рударство на овим просторима беше развијено од давнина.
Али и то им је било мало, па су чак и стране рударе почели да увозе. Међутим . . .
Како смо напоменули на почетку, са судбином се битке не воде. Она увек има спремног кеца у рукаву.
Кец каро
Кец који је, што доказује садашњи тренутак, пресео нашим прецима смо ми. Ми. Њихови врли потомци.
Ми смо, заокупљени паметнијим стварима, заборавили како се злато копа и топи.
Права срећа у несрећи је што нисмо заборавили и где нам се налазе рудници, тј. места где је, вођена својим хиром, судбина на овим просторима злато закопала.
Да смо и то заборавили, сад не би имали ове две алтернативе. Ове две могућности за постизање компромисног решења са судбом нашом.
Не једна, две алтернативе
Прва алтернатива је драконска. Подсећа на наше претке. Себична да себичнија не мож’ бити. Решење које она нуди је следеће.
Хајде да ми лепо затрпамо наша рударска окна. Злато у њима свакако већ веома дуго чами. Кад се није до сада покварило, неће ни за још коју годину. Нека чами под земљом. Ко зна, можда ће будуће генерације бити напредније и боље од нас.
Нека наше злато остане њима.
Друга алтернатива је надахнута толеранцијом и више је у складу са светским трендовима. Ова алтернатива заговара следеће решење.
Што ми лепо не би продали наше руднике каквим странцима.
Кад ми већ не умемо злато да копамо и топимо, нек бар други имају од њега користи. Јаоо, ово је баш диван предлог.
Још ако би ти странци – сутрашњи власници наших рудника ангажовали само наше рударе, као јефтину радну снагу, иди бегај, ко би имао шта овој алтернативи да приговори.
Ако у нечији џеп падне и ковертица са провизијом. Ма, фантазија!
Злато не би још дуго чамило под земљом. Странци би из наших рудника извлачили свој профит. А наши рудари не би остали без посла.
У случају да који рудар и остане без посла, нема фрке – наша отаџбина је закорачила, одважно и храбро, у златно доба. Час посла ће наћи ново запослење. И то боље.
Не делите овај оптимизам. Укључите ваш ТВ. Нисте га, канда, дуго гледали.
Од припадника генерације која, вероватно, неће дочекати пемзију . . .
. . . сваког 10, и 25. у месецу . . . у сарказму чучи спас.
За Војвођанске вести Стеван Стојков
Related
