Gradom još odzvanja povik „Sram vas bilo! “ gazde Vukova, zemljaša i poljoprivrednika. Rekao je to u ime svih, ne zbog sebe. Sve se odigralo brzo a pripremano je dugo. Ode zemlja strancima, ponavlja se među ljudima. Dadoše na 30 leta tamo nekima što nisu znoj na zemlji osetili, teraju ratare. A u Banatu zemlja je sve. Na njoj sve počiva. I mala porodična gazdinstva, i veliki prehrambeni proizvođači. I puna gradska kasa, puni obori, puna domaćinstva. I dobre udaje, ženidbe, mirazi, školovanja, kućenja, otplate dugova. Sve je to banatska zemlja othranila.
Černozem, crn, težak. Kad krenu kiše, blata na sve strane. Kada upeče zvezda, tvrđe od kamena. Ali kad treba, rađa i nagrađuje. Psuje je seljak, grdi i kune, kad teškom mukom ore i kroti zemlju, kada plaća skupo svaki ar, skoro pa nedostižan. Hvali je ratar kada lepo rodi žito, kukuruz, suncokret, repa. Ovde i kikiriki rađa, cveće, voće, sve čega se vredne ruke late. Otimali su je, prekrajali, obrađivali, zapuštali, svašta su sa zemljom radili. Od *48. do 53. opustela su seoska domaćinstva, ljudi postali bezemljaši. Posle se obnovilo, nastavilo nekako. Sada opet uzimaju. Kažu, državna je pa država može kako hoće. Pa zar država nismo mi, pitaju paori. E, taj aksiom ovde još nije rešen.
A od svojih 112.600 hektara zemlje, Zrenjanin raspolaže sa 84.000 oranica i bašta, i nema domaćinstva koje na ovaj ili onaj način nešto ne posadi ili ne ubere sa grumena svoje zemlje. A taj grumen, težak i rodan, ovih dana postao je još teži. Sve radi ali zemlju ne diraj, reći će ti domaćini. Jer, što reče Mika Antić „Volim je od štapa do oltarskih dveri i od blata do pšenice, Toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, Vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, Tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša“. Zar opet !
Piše: Miroslava Pudar