ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА 100 МОЈИХ ПОРТРЕТА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА 100 МОЈИХ ПОРТРЕТА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

Свечана сала Огранка САНУ у Новом Саду била је премала да прими сву заинтересовану публику у среду, 6. новембра 2019. поводом представљања књиге Матије Бећковића „Сто мојих портрета”, иако је академик већ представио исту књигу у фебруару 2019. у Матици српској. Промоцију књиге помогао је Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност.

Академик Миро Вуксановић је говорио о аутору. Посетиоци су чули песникову биографију: од рођења у Сенти, прве проговорене речи у Новом Саду, детињства од друге до десете године у Вељем Дубоком, више гимназије са матуром у Ваљевској гимназији. Уследила је библиографија, избор за дописног а касније и редовног члана САНУ, као и награде којима је одликован, што је на неки начин био сто први портрет у књизи „Сто мојих портрета”.

О Матијиним песмама, академик Вуксановић је нагласио да се „у свакој песми налазе два лика, један у наслову а други у потпису. Тамо људи нису онакви какви мисле да јесу. Сваки од њих је постао песма, некад и више песама. Заједно су песникови укућани, преци, родитељи и потомци, пријатељи, познаници, људи из лектире, научници, уметници, политичари и ратници. Живи и покојни, ратници и победници, Србија и Црна Гора, песник и песници, а међу њима и песма „Матија Бећковић„ и „Аутобиографија”. А заправо је песник свуда, у свакој песми.

 – У песмама у овој књизи су и светац и краљ, и патријарх и владика у служби опелу, оди или молитви, како кад – свечано увек, с вером у крст, песму и човека! – нагласио је академик Вуксановић уручивши једини примерак књиге Антологија Бећковић, уједно и сто прве Матијине, који је данас изашао из штампе у антологијској едицији Десет векова српске књижевности Издавачког центра Матице српске.

Матија Бећковић је говорио само песме које су посвећене академицима, а пошто је и сам академик, представљање је започео песмом „Матија Бећковић” а завршио „Аутобиографијом”. И ову и друге изговорене песме, публика је громко поздравила.

Тачно у 19 сати, док је говорио песму о академику Екмечићу који се представио тако што је гледајући из постеље ТВ прилог, пошао за својим оцем и другим страдалним члановима пребиловачким (само Екмечића беше 40) зазвонила су звона Саборне цркве у Новом Саду.

Казивање песама Матије Бећковића пратиле су све генерације, међу којима је било свечано одевених тинејџера. Никоме није зазвонио мобилни телефон, нико није изашао раније! Била је ово својеврсна песничка литургија Његоша нашег доба.

За Војвођанске, текст и фото: В. Раонић;