Др Горан Јевтић је освојио прво место за цртеж на Двадесет другом сремскокарловачком новогодишњем ликовном салону у јануару 2019. а његови радови на изложби привлачили су посетиоце. За себе каже да је сликар, иконописац, цртач и илустратор, укратко сваштар јер воли да експериментише.Разговарамо у септембру у Гостиони „Четири лава” на тргу у време бербе грожђа у Сремским Карловцима, на месту где су свој траг оставили многи историјски великани, патријарси, митрополити, духовници.
Сазнајемо да је др Горан Јевтић рођен 1962. у Београду, на Дорћолу. Одрастао поред Дунава а дух Скадарлије упијао је од малих ногу. Обожавао је дизајн и припремао се за упис у средњу графичку школу. Паралелно је ишао на часове сликарства код једног професора и додатно на часове код познатог карикатуристе и стрип аутора Зорана Ковачевића. Та знања из уметности је просто гутао. Највећу подршку је добио од брата који је осам година старији. Уз њега се седамдесетих заинтересовао за филозофе, почео да слуша експерименталну и џез музику, сусрео се са надреализмом. Уследило је откриће Алберта Дирера а највеће изненађење су биле црквене књиге са цртежима Захарија Орфелина. Њих је открио на зимском распусту 1977. у Народном музеју у Београду у који је дошао са блоком за скицирање.
Цртајући по школским свескама, створио је свет који је желео. Потом је радио за најпознатије београдске редакције. Дешавало се да су други крали његове цртеже и идеје и за то добијали награде, што га је као младог човека болело. Али, каже, борба уметника се не састоји само у стварању, већ мора да се снађе и у физичком свету, што је можда и тежи део.Признаје да му је Момо Капор у многим стварима отворио очи, најпре љубав према Београду, а потом и према уметности. Једна од тих лекција је да научи све о материјалима и техникама за сликање, затим и све уметнике ренесансе, а потом да све то заборави и почне да ствара по своме. Узори су му доста различити: Рембрант, Дирер, Салвадор Дали, Тулуз-Лотрек. Од неких наших карикатуриста и илустратора је добио корисне савете, од других сурове критике. То Горана није поколебало па је средином осамдесетих почео да шаље радове на интернационалне конкурсе. Прва велика награда пронашла га је у Аустралији у којој је живео двадесетак година. Радио је разне ствари а разлог за то види у откривању слободе. Студирао је у Аустралији а докторирао у Америци.
Године 2014. на празник Преображење долази у госте код пријатеља у Нови Сад, који су га са аутобуске станице одмах довели у Сремске Карловце на пиће. Каже да се одмах заљубио у ово место. Случај је хтео да од фебруара 2017. и живи у Карловцима а да је кућа и лагум који је купио управо простор који је користио Захарије Орфелин. Предњи део лагума је чак остао аутентичан, мада га је затекао препуног смећа и морао да очисти. Чека тренутак да управо од овог простора направи своју галерију. Овде је поново пронашао свој кутак и себе, вратио се цртању и сликању. У некадашњем Орфелиновом кутку воли да припрема храну за себе и пријатеље, посебно је поносан на шпагете болоњезе.Иако је дошао са намером да се повуче у мирну фазу, уметничко преображење и велику захвалност дугује див-човеку, др Жарку Димићу. У Сремским Карловцима и Новом Саду је имао једну самосталну и више колективних изложби на којима је представио својих 35 година рада у које дода увек нешто ново. Цртежима је илустровао мноштво песничких збирки а има још много нереализованих идеја. Допадају нам се подједнако цртежи карловачких улазних врата, катанаца и прозора али и портрети кроз које не покаже само изглед особе, него воли да ухвати и унутрашњу суштину.У очекивању Горанове мини галерије или пак, сремскокарловачке уметничке лабораторије, Јевтићеви радови могу да се виде или поруче и на Фб профилу https://www.facebook.com/profile.php?id=100004554378780.Текст В. Раонић;Фото: В. Раонић и Г. Јевтић;
Разговарамо у септембру у Гостиони „Четири лава” на тргу у време бербе грожђа у Сремским Карловцима, на месту где су свој траг оставили многи историјски великани, патријарси, митрополити, духовници.
Признаје да му је Момо Капор у многим стварима отворио очи, најпре љубав према Београду, а потом и према уметности. Једна од тих лекција је да научи све о материјалима и техникама за сликање, затим и све уметнике ренесансе, а потом да све то заборави и почне да ствара по своме. Узори су му доста различити: Рембрант, Дирер, Салвадор Дали, Тулуз-Лотрек. Од неких наших карикатуриста и илустратора је добио корисне савете, од других сурове критике. То Горана није поколебало па је средином осамдесетих почео да шаље радове на интернационалне конкурсе. Прва велика награда пронашла га је у Аустралији у којој је живео двадесетак година. Радио је разне ствари а разлог за то види у откривању слободе. Студирао је у Аустралији а докторирао у Америци.
Иако је дошао са намером да се повуче у мирну фазу, уметничко преображење и велику захвалност дугује див-човеку, др Жарку Димићу. У Сремским Карловцима и Новом Саду је имао једну самосталну и више колективних изложби на којима је представио својих 35 година рада у које дода увек нешто ново. Цртежима је илустровао мноштво песничких збирки а има још много нереализованих идеја. Допадају нам се подједнако цртежи карловачких улазних врата, катанаца и прозора али и портрети кроз које не покаже само изглед особе, него воли да ухвати и унутрашњу суштину.
У очекивању Горанове мини галерије или пак, сремскокарловачке уметничке лабораторије, Јевтићеви радови могу да се виде или поруче и на Фб профилу https://www.facebook.com/profile.php?id=100004554378780.
Текст В. Раонић;
Фото: В. Раонић и Г. Јевтић;
You must be logged in to post a comment.