Изложба фотографија Вукашина Делевића „Време” од 10. августа у клубу „Трибина младих”

Изложба фотографија Вукашина Делевића „Време” од 10. августа у клубу „Трибина младих”

Изложба фотографија Вукашина Делевића „Време” биће отворена 10. августа у клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 31. августа.

                               

 

Вукашин Делевић (1993) је експериментални фотограф и мултимедијални уметник. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, а усавршавао се на Академији лепих уметности и дизајна у Братислави. До сада је остварио 5 самосталних и 25 колективних изложби. Његови самостални пројекти представљени су у културним центрима и галеријама, публици у Београду, Краљеву, Пироту, Лазаервцу и Панчеву. Године 2017. The Biennial Project из САД уврстио је Делевићев рад у своју презентацију младих талената на Венецијанском бијеналу. Путем колективних изложби савремене уметности, бијенала и уметничких платформи представио је свој рад и публици у Немачкој, Хрватској, Грчкој, Црној Гори и Словачкој. О Вукашиновом раду писали су амерички уметнички блогови, црногорски медији, као и домаћа „Политика“ и часопис RePhoto.

 

                     

 

 

 

 

 

 

О циклусу фотографија „Време“

Постоје фотографи чији је првенствени циљ да нешто документарно забележе, пренесу другима или сачувају за будуће генерације. Постоје они други који забасају у апстракције, циљајући на чисту емоцију, огољену од икаквог сувишног значења. А постоји и нешто треће… оно кад се реалност стопи са унутрашњом визијом и осећајима, па прерасте и надрасте саму себе…

Циклус „Време“ Вукашина Делевића недвосмислено спада у ту трећу групу, мада га, условно речено, чине две врсте фотографија. Једно су пејзажи, махом магле и неба, који би се можда заједнички могли назвати, онако прустовски, трагањем за изгубљеним временом, јер нас црно-бела техника уз поигравање светлошћу води у један потпуно ванвременски простор, по много чему фантазмагоричан. Од сунца које провејава кроз облаке, узбуркане воде и још узбурканијих видика, испресецаних понеком једнако нестварном грађевином, симболика протока времена, али и преклапања времена и простора, неминовно буди снажне емоције.

Међутим, та емотивна димензија додатно је наглашена оном другом групом фотографија, која би се у овом току мисли могла дефинисати као поново пронађено време. Слике људи, уз поигравање вишеструком експозицијом, стварају утисак непрекидног кретања, сталног комешања и превирања човечанства, опет измештено негде потпуно изван опипљиве реалности. И управо због те неухватљивости, из читаве серије фотографија провејава пре свега мисао о неограничености, па самим тим и чистој, несводљивој слободи. Да ли је то метафора љуске мисли, духа, или пак чистих непатворених осећања, на крају крајева није ни важно – за сваког од нас ће бити другачије – али битан је осећај који се код посматрача буди, осећај снаге и динамике, непрестаног кретања унапред и једног нежног, помало магловитог оптимизма.

Креативност која стоји иза серије „Време“ неминовно је и у наговештају… Самим тим што ниједна фотографија не пружа дефинитивне одговоре, али наводи на размишљање и омогућава нам властита тумачења бројних слојева значења који се ту могу уткати, баш као и што су и људи на тим фотографијама неухватљиви и вишеструки, Вукашинов свет представља јединствену комбинацију уметничког и присног, изгубљеног и поново нађеног времена.

Милош Грујовић