П л о в ц и
Ослобађајуће. То је реч којом се може описати серија слика Пловци. Дарко Аћимовић доноси можда заборављени мир у ликовну уметност. Враћа га или, можда прецизније – даје подсетник.
Форма самих слика помало подсећа на Полоковску. Поглед који лута по платну води у димензију губљења у бојама, њиховом тону и подтону. Но, за разлику од Полоковског безпредметног сликарства, Даркове слике имају јасну тему – шарене пловке различитих облика, величина и материјала.
Уметник користи кратке потезе четкице када осликава платно. Наноси боје су богати, тешки и пуни. Код осликавања пловака потпуно супротно. Линије су прецизне, а наноси неупоредиво оскуднији. Управо због контраста између, око посматрача само бира на чему ће се задржати. Палета боја – небрojиво велика. Нијансе код осликавања како пловака, тако и остатка слике су исте. Не одваја целине нити се труди да присвоји боју, већ пуну палету користи за све подједнако. Управо због тога вода, која није у фокусу слике, добија једнако битну ноту. Уметник јој даје на важности, односно уноси живот у још један подсегмент. Јасно је видљива градација јачине уткане емоције, јер свако платно носи одређену поруку.
Уметник је успео да потпуно пренесе емоцију коју риболов носи. Потези четкице увлаче посматрача у вир, који, за разлику од стварног узбурканог, доноси мир. Тишина је готово опипљива. И баш као код правог риболова оставља се све сувишно, наталожено, налепљено, покупљено, присвојено. Остају само пловци и њихово непрекидно играње по води.
Дарко је, повезавши живот са пецањем, заправо са серијом Пловци, више створио догађај. Они су ти који доносе оно неочекивано рибару. Не долази са поузданом мишљу да ће тадашњи улов бити велики. Или да ће га имати уопште. Долази због пецања. У том препуштању лежи непобитна истина о животу. Гледајући у шарено платно, остављамо све оно што смо понели са собом у просторију. Остављамо и сувишна очекивања, надања или било какве тескобе. Отворивши ум да пропустимо све оно што долази, ми заправо чекамо.
Међутим, ово чекање је другачије, јер смо потпуно у тренутку. Није нам тешко, узалудно или нестрпљиво. Растерећено је животних образаца или било каквих стега. У њему се крије истина.
Због тога, пловци, тако весело шарени, заправо чине метафору за животне околности – одвојене од воде, неуредно бачене по просторији, или плутајуће, поигравајуће, управо у тој води.
Вода је живот. И ту смо сами. И пут који смо превалили са пловцима, због пецања и воде, једини је важан. Посматарајући наносе боја и урањајући у слику, ствара се осећај неописиве слободе.
Удаљавајући се од платна уметник је бојом, потезима али и техником учинио да се пловци стопе са позадином и да чине целину, уносећи мир у композицију, а самим тим и код посматрача. Убрзање престаје. Живот се враћа у тренутак. Дарко Аћимовић нас подсећа на суштину ковитлаца који у средишту има препуштање и захвалност.Јелена Јевтић
Рођен у Србији 1991, Дарко Аћимовић је савремени уметник млађе генерације. Завршава Средњу уметничку школу у Ужицу као вајар, а потом уписује Академију уметности у Новом Саду, где усавршава страст према сликарству. Уља и акварели позивају нас да испитамо суштину постојања. Слике обилују истинском дубином и ширином разумевања субјекта, познате по личном тумачењу живота и љубави.
Излаже широм света, где је признат и награђен за изузетан рад и допринос савременој уметности. Издвојићемо главну награду XVII Бијенала студентског цртежа Србије у Београду, награду Академије уметности у Новом Саду за најбоље дело у сликарској дисциплини, бронзану медаљу на међународној изложби у Културном центру Сао Паула у Бразилу. Дарко живи и ствара у Београду, члан је УЛУС-а и УВУУ-а.
You must be logged in to post a comment.