- Majkl Vukadinović (Michael Vukadinovich), Američki dramski pisac mlađe generacije, živi i radi u Los Anđelesu, diplomirao je dramaturgiju na prestižnom UCLA univerzitetu, Los Anđeles, gde je angažovan i kao vanredni profesor dramaturgije. Drame su mu izvođene širom Sjedinjenih Američkih Država, ali i u Škotskoj, kao i Srbiji. U Novom Sadu su, u Srpskom narodnom pozorištu, realizovane dve predstave po njegovim tekstovima – Efekti i Posetilac, koja je učestvovala i na festivalima u inostranstvu, pa i brodvejskom festivalu United Solo u Njujorku i Fringe festivalu u Pragu (izvedena na engleskom). Vukadinović je veoma aktivan i kao filmski i TV scenarista. Njegov scenario The Three Misfortunes of Geppetto otkupila je filmska kompanija 21st Century Fox, a napisao je i scenario za film Rememory koji je imao premijeru na Sandens festivalu 2017. godine. Glumac Metju Mekonehju (Matthey McConaughey) ga je angažovao kao scenaristu filma Exchange Student, a Čarli Kaufman (Charlie Kaufman), scenarista nagrađen Oskarom (Biti Džon Malkovič, Eternal Sunshine of the Spotless Mind), angažovao ga je kao koscenaristu za TV seriju Horrorstore. Vukadinović je dobitnik nagrada Wichita State Univerziteta (takmičenje dramskih pisaca), “Reverie Productions Next Generation“, “Tim Robbins“ (drame socijalne tematike), “Dini Ostrov“, “Sidney Sheldon“, “Hal Kanter“ (za komediju), i niza drugih priznanja. Trenutno radi na scenariju za film Beetlejuice 2 Warner Bros studija. (izvor sajt SNP)
- Strahinja Bojović je režirao i igrao u predstavi „Efekti“, 2009 godine i monodramu „Posetilac“, s kojom je stigao i do Brodveja.
- Preneto sa sajta SNP
(povodom premijere) BILBORD – Majkl Vukadinović (Michael Vukadinovich)
reditelj: Petar Jovanović; prevod: Strahinja Bojović; dramaturg: Svetislav Jovanov; scenograf i kostimograf: Ivana Jančić; aisistent kostimografije: Snežana Horvat; asistent scenografije: Nada Danilovac; produkcija: Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i Plus teatrar – Novi Sad
Posle Stiva Tešića koji je 1979 g. dobio Oskara za film „Breaking away“ (kod nas preveden kao „Četiri prijatelja) još jedan dramski pisac koji se preziva na „ić“ osvaja Ameriku. Ovoga puta radi se o Majklu Vukadinoviću1 koji nije amerikanizovao svoje prezime kao što je to uradio prvi Srbin koji osvojio legendarnog „zlatnog dečka“, naravno misli se na Mladena Sekulovića poznatijeg kao Karl Malden. Za razliku od Tešića koji je prvo morao da dobije Oskara da bi se za njega čulo na ovim prostorima, novosadska publika, zahvaljujući Strahinji Bojoviću, ima priliku da vidi već treću2 pozorišnu predstavu po tekstu ovog amerikanca sa srpskim korenima. Michael, ovde bi bio Mihajlo, je rođen u SAD-u, a činjenica da su njegovi pretci pa i on zadržali prezime u originalnoj verziji nam može biti putokaz o njegovim stavovima, načinu razmišljanja kao i o temama kojim se bavi u svom dramskom opusu.
„Forhed advertajzing (forehead advertising), u prevodu „reklama na čelu”, naziv je za oblik nekonvencionalnog reklamiranja koje, pomoću trajne ili privremene tetovaže, koristi nečije čelo kao prostor za ispis logoa ili slogana kompanije.Praksa je započeta u Americi 2003, danas postoje agencije koje regrutuju uglavnom mlade i privlačne ljude, spremne da određeno vreme svoje čelo, potiljak ili bilo koji deo kože ustupe kao reklamni prostor te zauzvrat dobiju odgovarajuću sumu novca. Dramsko delo Bilbord (Billboard) Majkla Vukadinovića inspirisano je istinitim događajem iz 2005. godine, kojim je ovaj način reklamiranja dospeo u žižu javnosti. Amerikanac Endru Fišer (Andrew Fischer) odlučio je da privremeno istetovira logotip izvesne kompanije na svoje čelo i tako ostvari zaradu. Fišer je uspeo da na sajtu I-bej (E-bay) proda ovaj marketinški potez za 50.000 dolara.”3
Da poznanici i poneki zluradi prijatelji ne bi komentarisali da je potpisnik ovog teksta pomenuo na samom početku Stiva Tešića samo po zemljačkoj osnovi navešću njegovu rečenicu izgovorenu u intervjuu neposredno pred smrt: „Moja religija je čovek. Prosečni Amerikanac, međutim, veruje u kapitalizam. To je glavna religija“. Preminuo je 1996. od srčanog udara u 53. godini. Na našu nesreću izgleda da je danas na čitavoj planeti provladala ta “glavna” religija i ne samo da je preovladala nego je metastazirala. Kancer konzumerizma se širi, čini se, nezaustavljivo a ova drama o troje mladih ljudi, na početku karijere, je jedan od pokušaja da se toj pošasti odupre.
Petar Jovanović je, sa malom ali junačkom, ekipom uradio odličan posao. Mladi reditelj, široj javnosti najviše poznat po režiji “Državnog posla” bez puno komlikovanja i filozofiranja od samog početka do kraja drži sve konce u rukama. Odličan izbor muzike, funkcionalna, efikasna scenografska i kostimografska rešenja ukratko svaki detalj je na svom mestu. Prosečni gledaoci obično, kada žele da istaknu da je neka predstava dobra, kažu da su izgubili kompas o protoku vremena da im nije jasno kako je vreme tako brzo prošlo, teka kada izađu sa predstave koliko je zapravo trajlo. Možda ne baš tim rečima ali sam prilikom čekanja na garderobi posle predstave čuo da je tih 75 minuta koliko, okvirno, traje predstava proletelo, što se kaže “filmskom” brzinom a na kraju vam ipak ostaje gorak ukus u ustima. Kada napravite dobru podelu, kada radite na dobrom predlošku, kada se razumete i sa piscem i sa rediteljem, kad znate šta su oni i šta hoćete vi da kažete onda vam nije teško da date sve od sebe, mislim da se to prepoznaje u igri glumaca u najnovijoj premijeri na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.
Ivana Đurića, stalnog saradnika SNP-a, inače člana ansambla Pozorišta mladih, posle dugo vremena vidimo u ulozi koja kao da je pisana za njega. Iskreno rečeno, poznavajući ga od početka njegove karijere, u poslednjih nekoliko sezona se primećivalo da pojedine uloge “odrađuje” po inerciji, šablonski, samim tim sam obradovan da ga ponovo vidim u punom sjaju.
Marija Medenica je inače poznata kao glumica koja u svakoj ulozi “grize do kraja” tako da nas posle nekoliko zahtevnih, odličnih, pošteno odigranih uloga, ne iznenađuje da vrlo lucidno rešava kompleksnu, zahtevnu i ovu ulogu samosvojne mlade žene. Dileme sa kojim se susreće lik koji tumači sigurno se nameću ili su se nametale i njoj i njenim kolegama a to su sigurno najteži zadatci koji mogu da vam se dese u poslu kojim se bavite. Sa jedne strane verujete u ljubav, pravdu, istinu… dajete sve od sebe dok sa druge strane shvatate da se na kraju i početku nalazi novac i samo novac. Svaki umetnik ako je stvarno umetnik je sigurno ne jednom bio suočen sa pitanjem do kojih granica je spreman i može da ide ili da postavi pitanje koje upravo izgovara Ketlin: Koliko košta dostojanstvo? Kao iliustraciju možemo da navedemo reči Olivere Ježine u razgovoru koji je vodila sa Radetom Radovanovićem objavljenom u listu “Danas” 28.01.2018. Ona kaže: “Kroz celu glumačku karijeru me je proganjala rečenica profesora Minje Dedića da ne prodajemo svoje lice i umetnost u profanim stvarima. Takođe, kod Minje smo učeni sveobuhvatnosti dramske umetnosti. Sami smo režirali, često pisali i naravno glumili. Te dve stvari koje su mi ostale od mog profesora, suprotstavljene samoj suštini položaja glumca (da biramo uloge i sami znamo sve o dramskom poslu), odredile su moju karijeru u budućnosti. Spisak mojih odbijenih uloga mnogo je duži od spiska uloga koje sam odigrala.“ Odgovor mora, na kraju, ipak da definiše svaki pojedinac sa svojim želudcem, šta sve i koliko možemo svi pojedinačno i kao društvo da “svarimo”? Marija nas znalački,u ovom komadu, upućuje u tom smeru!
O Strahinja Bojović, pomenusmo jedan od glavnih krivaca za “Bilbord”, je sebi zajedno sa rediteljem dodelio jedan od delikatnijih zadataka, ulogu najboljeg prijatelja, “drage Savete”, čoveka koji nije direktno umešan ali čiji stav može a često i jeste presudan za čitav tok priče. Endi i Ketlin su njegova “prava” porodica i ma koliko da mu je stalo do svog nerazdvojnog prijatelja iz detinjstva još više mu je stalo do njegove devojke/žene koja je njemu lično svojim savetima i postupcima pomogla u prelomnim životnim trenutcima. Iskren, po potrebi odmeren, kad treba žestok Dejmon je neophodan, nezamenljiv, višeslojan i višeznačan element ove surove priče koja nas u pojedinim trenutcima tera na gorak smeh posle koga smo mnogo više tužni nego što smo bili pre. Ova uloga Strahinju samo učvršćuje na dobrom putu kojim gradi svoju pozorišnu karijeru.
Konačno još jedna odlična predstava koju preporučujemo publici uz posebnu napomenu da nije zgoreg da se odgleda nekoliko puta. Sigurni smo da ako ništa drugo može da podstakne na postavljanje vrlo ozbiljnih pitanja na koja sami morate da pronađete odgovore a to je prevashodni zadatak i suština pozorišta!!!