U Subotici se istorija nikada nije kretala pravolinijski, kao da putuje nemačkim autobanom, nego je krivudala poput atarskog puta: čas se činilo da je tu, opipljiva i masivna, a već sledećeg trenutka rastapa se u blato, zarasta u korov ili završava iza tuđe ograde, nelegalno postavljene. Nije se istorija ispisivala i zapisivala samo u arhivima, pečatima i urednim austro-ugarskim formularima, nego u nečem mnogo trajnijem i opasnijem — u jeziku svakodnevice. Od viceva do brojalica, u onim sitnim, prljavim, smešnim formulama kojima deca određuju sudbinu sveta.Tako je, recimo, u dvorištima između kaldrme i nakrivljenih šupa, između pogospođenih konkova i opskurisanih reterata, odzvanjala jedna mala panonska kosmogonija:„Okoš, bokoš, prdne kokoš, pita Baja kolko tebi treba jaja…”Na prvi pogled — trivijalnost, provincijska lakrdija, jedna od onih gluposti kojima se bave narodi bez istorije. Ali već u toj prvoj reči krije se čitav jedan politički traktat: „okoš — okos” na mađarskom znači pametan. Bokoš asocira na grm — na mesiju kome se objavljuje istina. Samo u ovoj brojalici grm ne gori, nego „pametno – neprimetno objavljuje” istinu. „Baja” može biti ime mesta, ali i lično ime koje je bi, u zavisnosti od poreske (ili okupacione) uprave, moglo podjednako pripadati Bunjevcu, Srbinu, Mađaru, Šokcu ili Jevrejinu. Baja može (baj – madj. briga, problemi) bez ikakvih problema, imenovati i silu – vlast!„Prdne kokoš” je priča za sebe. Sva tlapnja o prosveti, multikulturalizmu, izgradnji građanskog društva može lako i bez mnogo truda da se sažme u hemistih – „prdne kokoš“. To je čista balkanska metafizika: brutalno podsećanje da su sve velike civilizacije i filozofske tekovine, kada se ogole, tek fiziološki procesi sa zastavama.S druge strane, ako kažemo „pr’ne kokoš (kakas mađ. petao) — „odleti petao”, otvaramo bezbrojna pitanja i tumačenja. Ali nešto moramo ostaviti i čitaocima.Subotica je, naime, bila jedan od onih gradova koji nikada nisu uspeli da postanu monolog. Trudili su se i crni, i zeleni, i crveni, i modri, i žuti, i plavi i ini da joj podare tu jednu reč, rič – taj logos jedinstva, ali je narod uvek uzvraćao stihijski, horski, kakofonično i neskladno — ali živo – prdne kokoš!Na pijaci su se sudarali jidiš i mađarski, bunjevački i nemački, grčki, srpski i romski. Svaki jezik (izuzev romskog) nosio je u sebi, odozgo (magasszarik), i malu imperijalnu ambiciju: da bude jedini, konačni, istorijski legitiman. Bez konkurencije.Ali u zadnjim dvorištima — tamo gde istorija zapravo niče — nije postojao nijedan od tih jezika. Postojao je samo jedan, univerzalan, nelogičan i neumoljivo demokratski jezik igre i šegačenja. U njemu su se reči mešale kao u kazanima za rakiju: izgubivši poreklo, dobile su drugu snagu.„Okoš, bokoš” u fonetskom smislu predstavlja mnemo-ritmički (k-b-k-p-k) obrazac, tempo i ritam pravednosti i ravnopravnosti. Istina je — onaj koji ume da broji može zloupotrebiti ovaj proceduralni ritam pravednosti, ali je istina i da bi gotovo svi ljudi, naročito oni aktivni u društvenom životu, mogli naučiti da broje.U jezičkom sloju imamo prikrivenu mudrost života u multikulturnim sredinama: „okoš bokoš pr’ne kokoš” može značiti da mudri mesija objavljuje svoju mudrost — ćutanjem. Ne spaljuje se grm kao znak objave, nego se čeka drugi znak iz prirode — da pr’ne kokoš.Možemo protumačiti i drugačije: sakrivajući se iza grma, narodni pesnik, autor brojalice, ukrao je kokoš, pa već traži kupce za robu.Na socijalnoj ravni „okoš bokoš” veoma rečito govori o ekonomskoj svakodnevici panonskog života — života od poljoprivrede. Ovde možemo izvući subverzivna pitanja: od toga koliko je proizvodnje potrebno da bi se zadovoljio gospodar, do „kićenja tuđim perjem”, gde Baja (država, sila) prodaje tuđe poljoprivredne proizvode. Protiv agrarne reforme! U svakom slučaju, imamo ironijski opis odnosa grada i sela — i grada koji je selo, odnosno sela koje se ogradilo.Na psihološkom i kulturnom planu „okoš bokoš” je klasičan primer ritualne vulgarizacije. Brojalica, kao hibridni lingvistički artefakt, predstavlja mali anarhistički manifest: sve hijerarhije su smešne, a narod će se uvek mešati u prašini pijace ili ključalom loncu nečije kuhinje.Konačno, najdublji smisao ove genijalne brojalice jeste i smisao života uopšte: svi sistemi — nacionalni, ekonomski, istorijski — samo su ozbiljne interpretacije jednog velikog, zajedničkog, smešnog besmisla.Tako je „Okoš bokoš” postao mala ustavna povelja jedne izgubljene, nevidljive civilizacije. U njoj su mađarski pojmovi zaplesali u bunjevačkom ritmu, srpska opscenost smejala se austrougarskoj disciplini, romska domišljatost rugala se žandarmeriji, a balkanska grubost sudarala se s panonskom melankolijom. To je bio jedini dokument u kojem su svi narodi Subotice potpisali sporazum — bez notara, bez pečata i, što je možda najvažnije, bez krvi.Jer pravi multikulturalizam nikada nije bio politička doktrina. Bio je slučajnost dvorišta. Bio je činjenica da deca zajedno viču reči čije poreklo niko ne ume da objasni, niti ima potrebu.Danas se, međutim, o multikulturalizmu govori jezikom koji zvuči kao uputstvo za sklapanje nameštaja: sterilno, birokratski i bez mirisa. Prave se strategije, projekti, integracije, inkluzije — sve uredno raspoređeno, kao konzervirane paprike u supermarketu evropske birokratije.A nekada je multikulturalizam u Subotici imao miris svinjske masti, konjskog znoja, ovčijeg loja, sveže štampanih novina i starih, najkulturnijih mogućih psovki: „Krucifiks sakrament!” Imao je i zvuk tramvaja koji prolazi kroz pet jezika i značenje koje niko nije morao da definiše, jer je bilo samorazumljivo: živeti zajedno znači živeti pomešano.Zato je ta brojalica nadživela sve države. Propala je Austro-Ugarska, raspale se kraljevine, socijalizam završio u starom gvožđu, tranzicija pretvorila narod u kreditne dužnike i potrošače. Svaka vlast donosila je nove reči, nove zastave, nove granice.Ali nijedna nije uspela da izmisli ništa tako trajno kao što je bila dečja glupost.„Okoš bokoš” ostao je kao fosil jednog sveta u kojem identitet nije bio politički projekat nego slučajnost komšiluka. U kojem su ljudi mogli da se mrze, svađaju i kolju oko istorije — ali su im deca govorila istim, nerazdvojivim jezikom besmisla.Jer istorija, uprkos svim akademijama i arhivima, ne opstaje u ozbiljnosti.Ona opstaje u smehu.I kada u jednom gradu nestane zajednički smeh nad istom besmislicom — kada počnu da se prave crne liste nepodobnih, kada „intelektualci“ počnu da preziru „sendvičare“, kada život postane brižljivo sprovođenje politike inkluzivnosti, kada deca više ne pevaju zajedno, nego svako u svom nacionalnom vrtiću — tada ne nestaje samo jedna brojalica.Nestaje i grad.Izvor: subotica.info
